Na prelazu dva veka, iz XIX u XX, Beograd još uvek ima izgled turske kasabe. Male i uske ulice, sokaci, od kojih neki i kaldrmisani, bašte, javne česme oko kojih su se okupljale vodonoše. Na padini prema Dunavu i Banatu koju su zvali Zerek, prema Bit-pazaru, nalazio se današnji Gornji Dorćol. Na prelazu između dva veka - tim uskim uličicama promicali su Cincari, Jevreji, Turci, Srbi,…

I onda je 19. aprila 1867. godine, turski upravnik Beograda Ali Riza-paša predao ključeve grada srpskom vladaru knezu Mihailu, a sa lađom "Deligrad",  7. maja otplovio je i poslednji turski vojnik. Beogad je mogao da "udahne" punim plućima.

Prvi urbanistički plan sa "evropskim" osnovama gradu daje Emilijan Josimović. Regulacija ulica, parkovi, nivelacija… čine da Beograd menja izgled od turske mahale ka evropskom gradu. Nestaju male uličice i sokaci, postepeno se formiraju današnje ulice.

Kafana kao kultura življenja starog Beograda 

Znate li gde je počela da radi prva kafana u Evropi, a neki tvrde i u svetu? Na Dorćolu, 1522. godine, odgovoriće svaki pravi Dorćolac koji iole drži do svog mikro lokal-patriotizma. I od tada, a Dunavom je proteklo skoro 500 godina, ovaj deo Beograda ostao je prepoznatljiv upravo po restoranima i kafanama, u poslednjim istorijskim vremenima i po klubovima i kafićima… U svakom slučaju, Dorćol je epicenter života ovoga grada, danju i noću. Zato i ne čudi što je kafana u Srba sa velikim slovom "K”.

U kafani su se dogovarali poslovi, održane prve kino i pozorišne predstave, zasijale prve sijalice, dogovarali politički "dilovi” i udari, ma, kafana je bila kultura življenja. I ruku na srce, mnogo je bilo onih koji su se zdušno prihvatili da se "kulturno uzdižu” u beogradskim, a posebno u dorćolskim kafanama. A Srbija je zemlja u kojoj su se odvajkad pravila dobra vina i pekle odlične rakije. Ta i takva kultura u osnovi je, pored narodnog pića – rakije, podrzumevala i orošenu čašu crnog ili belog vina, il’ špricer presečen soda vodom, onako, iz staklenog sifona. 

Foto: Wikipedia - Ulica Cara Dušana krajem 19. veka, prva zgrada desno porodična kuća Jovićića u Cara Dušana (Vidinskoj) 6

Porodica Jovičić

Završetkom osmanlijske okupacije Beograda, viđeniji Srbi menjaju izgled grada zidajući kuće i poslovne zgrade. Kroz novi izgled grada, jačanjem srpske buržoazije, može se pratiti i urbani, arhitektonski i građevinski razvoj prestonice. Pa tako kroz ekonomsko jačanje ugledne vinarsko trgovačke porodice Jovičić, može se pratiti i razvoj Dorćola.

Njihova porodična kuća na sprat, na početku Dušanove ulice, na broju šest, jedna je od prvih izgrađenih, nakon odlaska Turaka iz Beograda. Kuća u kojoj su živele generacije Jovičića je do temelja srušena u šestoaprilskom bombardovanju Beograda 1941. godine. Srećom, njen izgled je sačuvan na jednoj od retkih sačuvanih fotografija iz tog vremena. 

Uz kuću grade i vinariju sa podrumom i stovarištem na delu nekadašnjeg Gradskog polja, sa tri prizemne građevine. Danas je to kvart između ulica Tadeuša Košćuškog, Cara Dušana i Strahinjića Bana. Tu su bile punionice, laboratorije i u podrumu velika burad sa vinom. Burad na volovskim kolima, pinteri koji brinu o kvalitetu bačvi, vreva ljudi koji trguju karakterisali su ovaj objekat. Deo imanja sa kućom koja se tu nalazila, na ćošku Cara Dušana i Tadeuša Košćuškog porušen je i danas se tu nalazi velika stambena zgrada. Jedini ostatak vinarije je zapuštena zgrada NAVIP-a u Tadeuša Košćuškog 40. 

Vremenom su Jovičići gradili i dograđivali svoje imanje. Godine 1897, Ilija Jovičić u Dušanovoj 4 gradi još jednu dvospratnicu. Zidana u stilu francuske renesanse dominirala je celim krajem, a sa glavnog ulaza prolaznike  je posmatrao, kao porodični znak esnafa, u reljefu urađen "brkati vinar na vinskom buretu. Ova zgrada i dalje postoji, ugneždena između dve novijeg i ne toliko elegantnog stila. 

 Foto: Digitalna NBS - Pristanište sa zgradom Đumrukane (u sredni) u kojoj su se nalazili podrumi vinara

Jovičići u Đumrukani 

Sinovi Ilije Jovičića, Mihailo i Milorad, nastavili su porodičnu tradiciju. Sava kao rečna magistrala bila je izbor za izgradnju stovarišta vina "Mihailo i sin” u Karađorđevoj ulici. U zgradi poznatoj po tome što je u jednom periodu bila Đumrukana (carinarnica), pa mesto prvog pozorišta, nalazili su se podrumi porodice Jovičić. Sa lađa, takozvanih šajki, istovarana su burad sa vinom u lagume pod savskim podziđem, gde su temperaturni uslovi bili dobri za odlaganje Bahusovog napitka. Volovska kola odatle bi ih, natovarena velikim buradima, odvozila na Dorćol, do vinskog podruma. 

Tragovi

U godinama i decenijama koje će uslediti, spomen na dorćolske vinare će polako bledeti. Poslednji trag koji su Jovičići ostavili je impozantna porodična kapela na Novom groblju.

Kako nam prenosi Dorćolac Željko Vuk, kada je krajem 19. veka odlučeno da se rasformira staro Tašmajdanskog groblja, Mihailo Jovičići je na Novo groblje preneo ostatke svojih predaka i sagradio porodičnu kapelu, kapelu Svetog Đorđa, po nacrtu arhitekte Milana Antonovića.