Kuća porodice Karamata je spomenik kulture i kulturno dobro od velikog značaja za Beograd. Nalazi se u Zemunu, u ulici Karamatina br. 17. Kuća je trodelno zdanje i sastoji se od prizemnog dela, jednospratnog sa jednostavnim krovom i jednospratnog sa podrumom i mansardnim krovom. Delove povezuje fasada sa jedinstvenom obradom kao i zajednički ulaz. Najviši deo sazidao je zemunski trgovac Kuzman Jovanovič 1764. godine, da bi 1772. zgradu kupio Dimitrije Karamata. Kuća je od tog dana do danas ostala u vlasništvu porodice Karamata.

Rodonačelnik prodice, Dimitrije Karamata, došao je u Zemun iz Katarnice u Egejskoj Makedoniji (današnji Pirgi u Grčkoj) sa svojim bratom Anastasom. Po dolasku u Zemun braća su počeli da se bave trgovinom stoke u čemu su ostvarili značajan uspeh, a samim tim i imetak. Dimitrije je kuću kupio od Kupine, Kuzmanove udovice, za 4000 forinti (što je u to vreme bila pozamašna suma novca). Prvi napori da se kuća ukrasi i ulepša bili su u vidu portreta u ulju koje je naslikao Georgije Tenecki. Portreti samog Dimitrija, njegove supruge Marije i njihovog bratanca, Anastasijevog sina, urađeni su 1785. godine, da bi im se nekih tridesetak godina kasnije pridružili portreti i drugih članova porodice Karamata koje je naslikao Pavel Ćurković. Ova zbirka portreta danas predstavlja značajane primerke srpskog slikarstva 18. i 19. veka.

Zanimljivo je da je za vreme austro-turskog rata, 1788. godine, u ovoj kući odsedao car Josif II, zajedno sa svojim štabom. Sama kuća bila je ustupljena austrijskom feldmaršalu Laciju kome su car Josif i njegov nećak potom došli u posetu, da bi učestvovali u vojnom štabu i videli osvajanje utvrđenog Beograda. Ratni savet kome su prisustvovali sam car, feldmaršali Laci i Laudon je takođe održan ovde i tom prilikom je postavljen veliki, dvoglavi austrijski orao na plafonu salona na prvom spratu, delo Dimitrija Markovića iz Novog Sada.

Kasnije su ovde boravile mnoge druge poznate istorijske ličnosti, uključujući i karlovačkog mitropolita Josifa Rajačića koji je ovde boravio sa nekolicinom članova Glavnog narodnog odbora Vojvodine Srpske, pokušavajući da iz Zemuna uspostavi vezu s Beogradom za vreme revolucionarne 1848/49 godine ne bi li pomogao svom narodu. Knez Aleksandar Karađorđević mu je tom prilikom poslao srpske dobrovoljce na čelu sa Stevanom Knićaninom. Vuk Stefanović Karadžić i njegova kćerka Mina su takođe ovde boravili, čekajući dozvolu za prelazak u Beograd.

Iako je zgrada 1795. godine procenjena na 8.000 forinti – što ukazuje na to da je tada pa i kasnije važila za jednu od najluksuznijih kuća u Zemunu jer su tada i najbolji domovi dostizali cenu do 6.000 forinti, do dan danas se ne zna ko su bili graditelji kuće, niti su sačuvani originalni planovi.

Posle čestih promena vlasti koje su usledile tokom narednih decenija, 1950. godine je Karamatina kuća konačno stavljena pod zaštitu države, zajedno sa svim svojim portretima i vrednostima.

Danas u kući stanuje akademik Stevan Karamata koji je o svom domu rekao:

„Moj otac Ozren bio je oficir kraljevske vojske i Drugi svetski rat proveo je u nemačkom zarobljeništvu. Po završetku rata jedva se zaposlio, ali je uvek posvećivao mnogo pažnje i vremena mom bratu Kosti i meni, a posle i unucima. U predratnom periodu u našoj kući je bilo mnogo više proslava i društvenih okupljanja. Dolazili su ljudi različitih nacionalnosti i političkih uverenja, ali su njihovi razgovori i diskusije uvek bili u duhu međusobne tolerancije. Iako su moji roditelji bili brižni i pažljivi, u našoj porodici se uvek znalo „gde je deci mesto”, pa smo tako prilikom proslava imali naš, mali odvojeni sto. U to vreme od pomoćnog osoblja u kući imali smo kuvaricu i baštovana, a nas decu odgajale su i podučavale guvernante. To su bile dve austrijske učiteljice pre rata, a u ratnim godinama jedna „domaća” Nemica „