Politika, ideologija i društveni trendovi učinili su da njegovo ime ostane manje poznato široj javnosti. Oni koji istoriju bolje poznaju, složili bi se da je reč o čoveku neobično važnog uticaja u prošlosti Srbije, a delom i Beograda kao rodnog mu grada. Predstaviti ga u jednoj rečenici gotovo je nemoguće, jer Đorđe Roš bio je od svega po malo: branitelj, kapetan, preduzetnik i vazduhoplovac, i povrh svega čovek koji je deo svog života posvetio čuvanju srpske tradicije.

Vojnik, vazduhoplovac i preduzetnik

Beograd, godina 1896. U porodicu francusko-slovenskog porekla na svet dolazi najmlađi od petoro dece, Đorđe Sebastijan Roš. Otac Silvester potekao je iz porodice stručnjaka za izgradnju pruga, i u Srbiju se sredinom 19. veka doselio iz Slovenije. Supruga Antonija, Đorđeva majka, poreklom je bila Slovenka, a Silvester se nakon ženidbe odlučuje za prelazak u pravoslavnu veru i po preseljenju ostaje da živi u Beogradu.

Kada je Srbiju zatresao Drugi balkanski rat, Đorđe je imao tek 17 godina. Dobrovoljno se prijavljuje za učešće u ratu, a dve godine kasnije postaje pitomac beogradske Vojne akademije.

Već u dvadesetoj godini, Dorđe je na svojoj koži osetio sve strahote rata. U bici na Ceru ranjen je prvi put – pogođen metkom u ruku, ostaje bez kosti podlaktice. Uprkos tome, ne odustaje od narednog ratnog pohoda: odbrana Beograda 1915. godine donosi mu teško ranjavanje, i postavši invalid ubrzo dopada u ruke Nemaca. Oni će ga odvesti u češki logor Eger, odakle nakon nekoliko pokušaja uspeva da pobegne odglumivši psihološki poremećaj.

Pošto mu u pomoć priskače tamošnji Crveni krst, Đorđe će na kratko vreme prebeći u Švajcarsku. Pred kraj Prvog srpskog rata, međutim, ponovo se obreo na ratištu, te na Solunskom frontu uzima službu vojnog pilota.

Roš je, inače, bio i jedan od prvih srpskih pilota, svrstavši se među pionire vojnog, civilnog i sportskog vazduhoplovstva. U kompaniji "Aeroput" postao je, pored Tadije Sondermajera, među prvim njenim osnivačima, i osim brojnih odlikovanja sa kojima izlazi iz Velikog rata, kapetanski čin bio je još jedan kojim će ukrasiti uniformu.

Vojnu službu, međutim, ubrzo nakon toga napušta. Završivši studije u Beču, vraća se u Beograd i sa bratom Dušanom osniva kompaniju "Eksport-Import Roš". Tokom boravka u austrijskoj prestonici upoznaće i norvežanku Ostu, koja mu 1924. godine postaje supruga.

Budući da je odrastao u porodici sa preduzetničkim "stažom", Roš se u samostalnom biznisu brzo snašao. Kao zvanični predstavnik nemačke teške industrije u Jugoslaviji, kompanija je snabdevala kraljevsku vojsku nemačkom vojnom opremom. Ovaj će poslovni poduhvat braću, ipak, docnije svrstati na listu "nepoželjnih", najpre zbog optužbi za saradnju sa nemačkim okupatorima. U međuvremenu, Đorđe postaje počasni konzul Kraljevine Norveške u Beogradu, a u godinama uoči Drugog svetskog rata posvećuje se delatnosti koja će ga zaokupiti do kraja života.

Đorđe Roš, čuvar srpske tradicije

Suvlasništvo u kompaniji sa delatnošću uvoza i izvoza omogućilo je Rošu da otpočne sa finansijskim ulaganjima u obnovu najznačajnijih simbola srpske kulturne baštine. Prvi među njima bio je manastir Gračanica, kome je, na njegovu inicijativu, stari sjaj vraćen između 1935. i 1939. godine. Drugi svetski rat, a potom i društveno-političke prilike koje su ga zapratile, na izvesno vreme osujetile su ove namere. Dolaskom nove vlasti Đorđe i njegov brat, usled tesne saradnje sa Nemcima, našli su se na listi za "likvidaciju po krarkom postupku". Time započinju i njihove godine života van Srbije, te će Đorđe sa porodicom preći put od centralne Evrope i Švajcarske, sve do Argentine i Buenos Ajresa.

U međuvremenu (godina je 1961), Đorđe se napokon obreo u poseti manastiru Hilandar. Zatekavši ga u vrlo lošem stanju, sa tamošnjim se monasima udružuje radi organizovanja njegove obnove. Pet godina kasnije, Đorđe će sve više vremena provoditi u Uranopolisu (mestu na granici sa Svetom Gorom), da bi se 1974. godine tamo konačno i nastanio.

Malo po malo, poduhvat obnove Hilandara počeo se širiti i van Svete Gore. Novac je sakupljan u celom svetu: priloge su davali kako Srbi, tako i stranci, a sredstva za obnovu stizala su i od katolika, protestanata i jevreja. Đorđe je u svojoj misiji imao veliku podršku princa Tomislava Karađorđevića, da bi sakupljeni novac naposletku bio uložen u delimičnu obnovu manastira i izgradnju moderne hilandarske biblioteke.

Svu dragocenu baštinu, pritom, Đorđe je zaveštao Srbiji. Želeo je da se ona po njegovoj smrti vrati u rodni mu Beograd, a on sam da bude sahranjen kraj roditelja u manastiru Rakovica. U to je vreme, sticajem okolnosti, često putovao u Hilandar, i na jednom od putovanja godine 1977. zadesiće ga iznenadna smrt. Njegove želje, međutim, nisu bile ispunjene – za vlast je on i dalje bio saradnik nekadašnjeg okupatora, te je slučaj dospeo i do jugoslovenske službe Državne bezbednosti.

Ona, pak, ostaje gluva na nastojanja Đorđetovih prijatelja i porodice. Tek godinama kasnije, očevu želju će uspeti da ispune Rošove kćerke. Usled nerazumevanja tadašnje vlasti, Đorđe je, međutim, ostao da počiva daleko od rodnog grada. Zahvalnost će mu ukazati tek hilandarski monasi – načinivši u ovom slučaju izuzetak od strogih pravila, Đorđe Roš postaće prvi i jedini "svetovni" čovek sahranjen na hilandarskom groblju.

A danas njegov spomenik pred kosturnicom hilandarskih monaha vide tek retki pojedinci. U međuvremenu, od Rošove smrti prošlo je sasvi dovoljno da bi većina njegovih zasluga pala u zaborav. Pokušaj da mu se povrati izgubljena čast učinjen je 2008. godine: tadašnja vlast rehabilitovala je "srpskog nemca", no on i dalje ostaje među dobročiniteljima koje smo nepraverdno zaboravili.