U srpskim književnim krugovima s kraja 19. veka, Vojislav Ilić beše pesnik koji je nagovestio moderan poetski izraz. Dok je ispisivao stihove koji su „raskidali“ sa epohom romantizma, i njegov život je postao lišen trenutaka zanosa i ushićenja.

Štaviše, i sam je na svojoj koži, jedan za drugim, osetio teške životne udarce. Najpre mu je tuberkuloza odnela suprugu Tijanu i dvoje tek rođene dece. Potom je svim srcem zavoleo lepu Milevu Jakšić, svoju svastiku i najmlađu kći pesnika Đure Jakšića.

Iako je njihova ljubav bila jaka, nije do kraja uspela odoleti osudi porodice i okoline. Zasitivši se skrivanja, Vojislav i Mileva vraćaju se u Beograd iz Austrougarske, gde su se sklonili kako bi stišali sve oštrije prekore. Ubrzo nakon toga, Mileva na nagovor Ilićeve porodice postaje supruga učitelja prilično starijeg od nje.

Konačni rastanak od nesuđene ljubavi

Udadba za čoveka koga nije volela beše i poslednja u nizu nevolja koje su zadesile Milevu. Do tad joj je već zapretila i teška bolest, ali je najmlađa Jakšićeva kći i dalje pokušavala izmaći neželjenom usudu.

Zbog toga je tražila uposlenje u školama van Prokuplja, gde je i otpočela život sa starijim učiteljem. Nije marila da to budu i udaljeniji, siromašni krajevi zemlje, tek oslobođeni od turske vlasti.

Međutim, za njene molbe nije bilo sluha – ni od tadašnjeg Ministarstva prosvete, a naposletku ni od aktuelne vlasti kralja Milana Obrenovića. Pre nego što je uspela da se udalji od supruga, i njena bolest je naglo uznapredovala.

Napunivši tek 21 godinu, Mileva Jakšić je preminula 1889. godine. Njena prerana smrt duboko je pogodila Vojislava Ilića. Još po njihovom rastanku, pesnik je sve češće počeo zalaziti u beogradske kafane, sve više se okrećući boemskom životu.

Za njega su se, pak, borbe nastavile na drugim frontovima. Još uvek tugujući za Milevom, narednih godina će nastaviti da se suočava i s podmetanjem nogu od strane tadašnjeg režima.

„Dueli“ književne i političke elite

Za porodicu pesnika Jovana Ilića znalo se da se nije mnogo mešala u aktuelnu politiku. Doduše, Jovan se, po ponovnom dolasku na vlast Milana Obrenovića, našao 1858. godine među članovima Svetoandrejske skupštine. Ostao je uprkos tome na strani „nezavisnih“, ne želeći da se prikloni nijednoj opciji vlasti.

Štaviše, ni on, a docnije ni njegovi sinovi, nisu se ustezali od otvorenog kritikovanja režima. Zbog toga je, pak, i Vojislav snosio posledice, budući da za njega nije bilo posla u „javnoj službi“.

Stoga se po prvi put zaposlio tek u 27. godini, iste godine kada je umrla njegova voljena Mileva. Radio je kao korektor u „Srpskim novinama“, a već do iduće, 1890., više nije bio udovac.

Kralj u nemilosti pesnika i pesnik u nemilosti kralja

Vojislavova druga supruga, Zorka, bila je kćer uglednog lekara u Gradskoj bolnici. Poput Tijane i Mileve, i ona je stanovala u Ilićevom susedstvu. Znala je, svakako, i da je Vojislav već bio oženjen, kao i da je sve češće, otkako ga je zadesila porodična tragedija, posećivao prestoničke kafane.

Za to vreme, Vojislav se nije prestajao uzdržavati ni od kritika na račun režima kralja Milana. Na to mu je i kralj „odgovorio“ u svom maniru: brže-bolje je stigao nalog da se pesnik udalji iz Srbije. Poeta je zbog toga umalo završio kao zapisničar u konzulatu u Solunu, ali se tamo do kraja kratko zadržao. Kako je Milan Obrenović abdicirao već nakon manje od mesec dana, Vojislav se u prestonicu vraća na mesto korektora u Državnoj štampariji.

Po drugi put će iz zemlje biti prognan još iste godine. Ovoga puta je u susednoj Rumuniji isprva bio učitelj u jednoj srpskoj školi, da bi potom nekoliko puta menjao službu – najpre u Monopolu duvana i soli, a kasnije u srpskom konzulatu u Prištini, gde je postavljen za pisara.

 
Nastaviće se...