Malo je reći da je Ksenija s razlogom strepela kako će je akademska zajednica prihvatiti. Već na prvoj sednici fakulteta, dočekale su je utešne reči našeg etnologa dr Tihomira Đorđevića: "Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!".

Ubrzo je dr Atanasijević shvatila i šta joj je uvaženi profesor time poručio. Netrpeljivosti, intrige, smicalice i otvoreno neprijateljstvo nisu imali za cilj da samo ospore njenu kompetentnost, već i da je doslovce "sklone" sa fakulteta. Sa naročitom upornošću je to činio dr Nikola Popović, i to otvoreno pred studentima napadajući mladu koleginicu. Srećom, studenti dr Popovića stali su na njenu stranu, i sa oduševljenjem pratili Ksenijina predavanja ukazujući joj divljenje i poštovanje. Šta je tačno iza svega stajalo, saznajemo iz knjige "Slučaj gđice dr Ksenije Atanasijević" njene savremenice Ilinke Arsović:

"Kolegijumu Filozofskog fakulteta nije se svidelo što naša filozofkinja neće da uđe ni u jednu kliku, i što ne pristaje da bude senka ili sluga ni jednog starijeg profesora. Ona je isuviše naglašena individualnost i suviše stvaralački obdarena, da bi mogla napredovati u jednoj jalovoj i ropskoj sredini..."

Dr Ksenija, s druge strane, u svojoj ispovesti priznaje:

"Moja predavanja i rad na filozofiji, koja je oduvek bila moj život, bili su moja uteha."

A tome je prevashodno svedočio njen naučni i stvaralački rad. U to vreme, dr Atanasijević je napisala preko 400 naučnih studija i nekoliko knjiga. Ipak, cena koju je platila za prodor u univerzitetske krugove na videlo je izašla tek u godinama koje su došle.


Slika: Nadežda Petrović, Spomen zbirka Pavla Beljanskog - Portret Ksenije Atanasijević koja je bila bliska prijateljica umetničke porodice Petrović

Konačni obračun sa dr Atanasijević

Marta 1928, Savetu filozofskog fakulteta upućen je predlog o izboru dr Atanasijević u zvanje vanrednog profesora za celokupnu istoriju filozofije. Predlog je ponovo potekao od strane Branislava Petronijevića, te je odmah na razmatranje predat Univerzitetskom veću.

Za Ksenijine kolege to beše idealna prilika da se još jednom sa njom obračunaju. Naime, odluka je na sednici Saveta jednoglasno usvojena; međutim, pre njenog iznošenja pred veće, dr Petronijević – sada već profesor u penziji – iznenada se okreće protiv svoje najbriljantnije studentkinje. Od tog trenutka, kampanja protiv dr Atanasijević uzima najveći zamah. Na sednici univerzitetskog veća, profesor klasične arheologije Miloje Vasić optužuje mladu naučnicu za plagijat jer, navodno, "nije navela autora jedne rečenice jednog od njenih dela".

Ksenijina borba protiv kleveta, blaćenja i neosnovanih optužbi, protiv komplikovanja procedura, spontanih i organizovanih spletki, te svesnog kršenja zakona, trajala je narednih 8 godina. U mučnoj i nejednakoj borbi, jedino u šta se mogla uzdati beše njena besprekorna karijera. Na Beogradskom univerzitetu predavala je klasičnu, srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku, držala je predavanja na Kolarčevom narodnom univezitetu i širom tadašnje Jugoslavije, a potom i u Parizu, Atini i u Sofiji.

I sama je kasnije govorila kako "na svojoj strani, osim istine i zakona, nije imala ništa više". Kako se docnije ispostavilo, to ipak nije bilo dovoljno – njen nastavnički rad okončan je 1936. godine, kada prva žena univerzitetski nastavnik i svetski priznata naučnica napokon podnosi ostavku i odlazi sa Univerziteta.

Grafika: "Vreme", 1931. - Ksenija Atanasijević bila je jedan od najistaknutijih članica feminističkog pokreta u Srbiji i Jugoslaviji 

Iz javnosti u anonimnost: protivnici ipak ne odustaju

Stavljanje tačke na univerzitetsku karijeru za Kseniju je značilo okončanje napada kojima je konstantno bila izložena. Njena borba, međutim, nikako tu ne prestaje. Dolaskom Drugog svetskog rata, dr Atanasijević stiče nove protivnike: najpre u intelektualnoj eliti koju otvoreno kritikuje, a zatim i u nacističkom režimu koji je, usled priklanjanja jevrejskoj strani i javnog zastupanja feminizma, stavlja iza rešetaka.

Situaciju po okončanju rata ne menja ni dolazak nove vlasti. Svest o važnosti slobode kritičkog mišljenja – a koju je od početka vatreno zastupala – nisu Kseniji dozvolili postati pristalicom komunizma. Zato je ponovo uhapšena i osuđena na smrt, a da stvar bude gora, predlog o smrtnoj kazni stigao je od nekadašnjeg kolege Dušana Nedeljkovića – u to vreme dekana Filozofskog fakulteta i predsednika Komisije za ratne zločine.

Iako je smrtnu kaznu izbegla, dr Atanasijević iz zatvora izlazi lišena građanskih prava. Sva njena literatura našla se na listi zabranjenih, i godinama je bila nedostupna u bibliotekama i knjižarama.

A celokupni opus dr Atanasijević danas je od neprocenjivog značaja za srpsku filozofsku bibliografiju. Njeno "Originalno filozofsko učenje" (čijim se tvorcem se upravo ona smatra) izloženo je u Filozofskim fragmentima – odnosno, "Metafizičkim odlomcima" (1929) i "Etičkim odlomcima" (1930). Osim doktorske teze, Ksenijina bibliografija obuhvata radove iz etike, estetike i antičke književnosti, a od prevedene literature izdvajaju se "Etika" Baruha d'Espinoze, "Individualna psihologija" Alfreda Adlera, te "Socijalna istorija umetnosti i književnosti" Arnolda Hauzera.

Iako je komunistička vlast stavila veto na celokupno njeno stvaralaštvo, dr Atanasijević ipak nastavlja sa anonimnim radom. Njeni autorski tekstovi na francuskom, nemačkom, holandskom, češkom i bugarskom jeziku odreda su pobrali laskave kritike. U međuvremenu, Ksenija dobija zvanične pozive da predaje u Sjedinjenim Američkim Državama.

Uprkos tome, dr Atanasijević odlučuje ostati u rodnom gradu. Borba za obrazovanje žena, uz neobičnu smelost zastupanja prava slobode mišljenja – a naposletku i neizmerni značaj njenog naučno-istraživačkog rada – obezbedili su Kseniji Atanasijević istaknuto mesto u istoriji srpske filozofije. Umrla je 1981. u Beogradu u 88. godini.