Danas jedno od najvažnijih mesta u Srbiji ali i u Beogradu svakako je Klinika za infektivne i tropske bolesti “Prof. dr Kosta Todorović”. Međutim, malo se zna o profesoru Todoroviću – velikom čoveku, začetniku srpske i jugoslovenske epidemiologije i jednom od pionira grane medicinske sociologije, kod nas i u svetu. Među prvima je isprobao delotvornost vakcine protiv tifusa i paratifusa u čijem je pronalasku učestvovao. 

Za dobrog lekara, znanje je tek početak

Doktor Kosta Todorović rođen je 5. jula 1887. godine u Beogradu. Otac mu je bio veterinar, pa su se zbog toga, često selili. Tako je i mali Kosta išao u različite škole, što mu nije predstavljalo problem da briljira u svakoj.

Kao izrazito dobar i darovit učenik, Kosta Todorović je 1906. godine postao stipendista vojnog ministarstva. Nije prošlo dugo, a mladi Kosta se uputio u Grac na studije medicine. Šest godina kasnije, 23. marta 1912. godine, postao je doktor i dobio zvanje lekara opšte prakse.

Rat, kuga i patnja na frontu

U Prvom balkanskom ratu doktor Todorović bio je raspoređen u trećoj poljskoj bolnici timočke divizije. Budući akademik svoja prva znanja iz epidemiologije počeo da stiče tokom opsade Jedrena. Na frontu su harale različite zarazne bolesti te je mladi lekar morao da se uhvati u koštac sa njima. Najčešće su to bile dizenterija, tifus i kolera.

Nakon završetka ovog rata, profesor Todorović ukazao je na problem koji se javio u vezi humanitarne pomoći koju je pružao Crveni krst. Naime, kako je rekao, po pojavi zaraznih oboljenja i njihovom prijavljivanju Crvenom krstu, pomoć bi stizala prekasno. “Brza pomoć je dvostruka pomoć”, naveo je tada.

Tokom jedne od eskalacija zaraze i sam doktor oboleo je od tifusa. Uspeo je da se otme kandžama smrti i da ozdravi. Jednom prilikom rekao je: “Kada sam radi oporavka došao kući, rođena majka me nije prepoznala. Eto kakva je to bolest.” Lična borba i pobeda nad ovom teškom zaraznom bolešću učinila je da, tada mladi, doktor odabere epidemiologiju kao svoj specijalistički poziv.

Prvi naučni rad koji je objavio bio je izrazito zanimljiv i inovativan. Nadahnut radom Luja Pastera, doktor Todorović počeo je da sagledava epidemiološke faktore na jedan sasvim drugačiji način. Tako je, 1916. godine, tokom boravka u vojnom kampu Rašbul, primetio da se kod određenih vojnika javlja kolera ali i da se povećanje obolelih javlja prema određenim zakonitostima. Zaključio je da je izvor zaraze zagađeno zemljište na kojem se nalazio kamp. Do toga je došlo jer nisu praćeni principi vojne sanitacije, koji su, nakon ovog otkrića, drastično pojačani.  

U periodu između 1916. i 1917. godine doktor Todorović imao je priliku da leči veliki broj srpskih vojnika koji su bolovali od malarije. Za cenjenog epidemiologa ovo je bilo dragoceno iskustvo. U lečenju, ali i u prevenciji ovog teškog oboljenja koje je odnosilo veliki broj života, počeo je da primenjuje kinin. Po završetku rata objavio je naučni rad sa ovim rezultatima što mu je omogućilo ulazak u međunarodni naučni krug.

Foto: Wikipedia / Intermedichbo - Čuveno "srpsko bure" ili improvizovane komore za depedikulaciju (uništavanje vaši)

Kako je dr Todorović razvio epidemiologiju u Srbiji

Doktor Kosta Todorović može se slobodno smatrati za pionira srpske epidemiologije. Uveo je niz preventivnih mera kako bi se poboljšali higijenski uslovi vojnika, kao i kontrola vode koju su pili. Ispostaviće se da ove mere imaju dalekosežne pozitivne efekte u kontroli mnogih akutnih zaraznih bolesti i u vojnim, ali i u civilnim redovima.

U skoro nemogućim uslovima borio se protiv ali i pokušavao da zauzda zloglasnu malariju koja je kosila ratnike na solunskom frontu. Divio se malobrojnima koji su preživeli i koji nisu odstupili sa položaja već su, kako je naveo u svom dnevniku, “ponovo podizali oružje čim bi im spala temperatura i stišala groznica”.

Doktor Todorović je, tokom svog boravka na frontu, došao do veoma inovativnog zaključka. Naime, pokušavajući da uzme u obzir što širi spektar epidemioloških faktora koji utiču na oboljevanje, tok i prognozu bolesti, utvrdio je da socijalni faktori imaju jako veliki uticaj na izbijanje epidemija zaraznih bolesti. Ovi faktori su obuhvatali različita pitanja – od lične higijene, preko kulturoloških faktora, obrazovanja, pa do navika o fizičkim kontaktima u okviru određene zajednice.

Kada je, 1926. godine, bio postavljen za načelnika Klinike za infektivne bolesti, dr Todorović je svoje zaključke izneo i u svom pozdravnom govoru.

Njegovi studenti i lekari na specijalizaciji znali su da je stalno isticao da svaki lekar mora da uzme u obzir društvene faktore prilikom pojave akutnih zaraznih bolesti. U to je ubrajao obrede, sujeverja, tradiciju, navike, zanimanje, društveni status (pojedine bolesti su učestalije kod osoba višeg statusa, dok se neke javljaju češće među siromašnijim stanovništvom). Na ovaj način, doktor je postao začetnik jedne nove grane – medicinske sociologije. Bio je među prvima u svetu koji je isticao važnost ovih faktora za nastanak i razvoj akutnih zaraznih bolesti.

Koliko moraš da budeš hrabar da na sebi isprobaš novu vakcinu? 

Tokom Prvog svetskog rata, doktor Kosta bio je prebačen u centralnu vojnu laboratoriju koja se nalazila u Solunu, a koja je bila pod rukovodstvom slavnog poljskog imunologa i serologa - dr Hirszfelda. Veliki lekar je, pogođen stradanjem srpskih junaka koje je kosio tifus i dizenterija, pohitao u pomoć našem narodu i prijavio se kao dobrovoljac. Čim je do njega došla informacija da se na frontu nalazi mladi, obrazovani i entuzijastični epidemiolog, koji se svim srcem bori da obuzda razne zaraze koje su odnosile živote srpskih vojnika studirajući epidemiološke udžbenike dok je u rovu, dr Hirszfeld poslao je po doktora Todorovića.

U improvizovanoj laboratoriji dva lekara radila su na razvijanju vakcine protiv tifusa i paratifusa. Pritisnuti nedostatkom vremena, ljudstva, stalnim stresom zbog sve većeg broja žrtava, velikani su ipak uspeli da razviju vakcinu. Ograničen i vremenom i prostorom, hrabri doktor Hirsfeld odlučio je da prvo na sebi ispita ovu vakcinu.

Možda nekome ovo i ne zvuči toliko strašno… Međutim, ako vakcina nije dobra velike su šanse da se doktor zarazi bolešću koju pokušava da izleči. Usled oboljevanja, umesto da spreči razboljevanje, doktor je mogao i da umre. Sa druge strane moglo je doći i do reakcija imunog sistema čoveka na vakcinu što je, opet, moglo da vodi ka teškim i fatalnim posledicama. Veliki poljski lekar stisnuo je zube i sebi dao prvu vakcinu. Saradnici su sledeći dobrovoljno zavrnuli rukav. Prvi među njima bio je doktor Todorović. Vojnici su bili poslednji, kako bi se osiguralo da je vakcina apsolutno bezbedna i delotvorna. Nešto više od 10.000 srpskih ratnika bilo je cepljeno. Dovoljno je reći da se niko od vakcinisanih vojnika nije razboleo od tifusa ili paratifusa. Pre toga, samo tokom zime 1914. i proleća 1915. između 500.000 i 600.000 ljudi umrlo je od ovih teških zaraznih bolesti.

 

Nastavak priče o doktoru Todoroviću sledeće nedelje...