Često su Beograđanke mogle da slušaju laskave komplimente: da su najlepše devojke u Evropi, možda i u celom svetu. Takav se bar utisak stiče kada se povremeno pročitaju svedočenja stranaca. Gostoljubivost, dobra hrana – i „devojke su vam najlepše“. A onda, nađe se i pokoja nekritičkija opaska, takođe na račun izgleda. Da su devojke diljem Beograda „previše sređene“ i doterane.

Kao i uvek, istina je negde između – a u ovom slučaju, po pravilu je u oku posmatrača. Neko bi se malo zabunio i pomislio da je doterivanje neka savremena moda, dočim se ranije (a to „ranije“ bezizuzetno prati i nostalgičan uzdah) znalo šta je prava, prirodna lepota. Kako god bilo, teško da se ulepšavanje može smatrati novijom modom, doduše sa jednom sitnom razlikom: ranije je bilo mnogo više protivnika pudrijera i pomada.

Tako bi se otprilike mogla opisati klima početkom 20. veka. Beograd, iako još uvek varošica, težio je da se raširi – i po gabaritima i po broju stanovnika. Jedna od glavnih preokupacija Beograđana bili su pogledi upereni ka Evropi, ali i dovođenje te Evrope (ili bar njenih tekovina) na prestoničke ulice.

U svemu tome, Beograđani su se pomamili i za novim vidom zabave – sedenjem u pomrčini. U tim velikim, mračnim salama, svetlost je dopirala samo sa bioskopskog platna. Sedelo se tako i satima zurilo u pokretne slike, a publika nije marila ni za to što su glumci i glumice pred njih „izlazili“ potpuno nemi. Nemi i „bezbojni“, eventualno u nijansama sive.

Naročito su bili popularni filmovi američke i nemačke produkcije. Ali, onu bezbojnost na platnu su, ipak, nadomešćivali šareni filmski plakati. Tek se na njima videla sva raskoš glumica onog vremena – rumeni obrazi, konturisane oči i nakarminisane usne. I onda, šta bi jedna mlada Beograđanka mogla poželeti do da se ulepša poput jedne Amerikanke ili Nemice?

Između divljenja i sablažnjivih šapata

Ne bi se moglo reći da je šminkanje prekonoć zavelo Beograđanke. Isprva je ta nova moda delovala pomalo stidljivo, čemu je takođe bilo objektivnih razloga. Valjalo ih je, pre svega, tražiti u činjenici da magična hemija za ulepšavanje mnogima nije bila dostupna. Ipak govorimo o periodu od pre stotinak godina, tako da pudrijere, karmini i olovke za „crtanje“ po licu nisu bili nešto što se podrazumevalo u ženskoj torbi.

Uprkos tome, bilo je Beograđanki koje su imale priliku da otputuju do Evrope. A odatle su imale priliku da donesu i pokoje sredstvo za ulepšavanje: rumenilo u bočicama od stakla, karmin u metalnim kutijicama i olovke za iscrtavanje obrva. Po svoj prilici, od ovakvih devojaka je potekla ta nova navika da, pre no što izađu u šetnju, pokušaju da zaliče na glumice sa postera: diskretno su senčile oči, usne bojadisale u terakotu, a na obraze mazale puder i rumenilo.

Dakako, išao je uz to i ponos pokazivanja doteranog lica. Do 1925. godine, devojke su postale zaluđene ovom novotarijom, a ono što je bilo novo, nije moglo da prođe bez znatiželjnih pogleda.

Mlade devojke su se mahom divile svojim našminkanim sugrađankama. Ali, pomama za šminkom je ogolila i drugi tabor – gospođe i gospodu koji su se tiho i(li) glasno sablažnjavali. Ali, osude i protivljenja nisu ostali samo na izrečenom, već su se oštro zapatila i u napisanom.

Kućni recept za „nesrećnice iz noćnih barova“

Jedna od tih protivničkih perjanica bio je časopis „Žena i svet“. I nisu to bile samo usputne, retoričke kritike – pre su nalikovale pravim malim antikampanjama. Apelovalo se u tekstovima na majke da „posavetuju ćerke pre no što se pred svetom pojave ovako ,izmolovane’“. Pitalo se gde su očinski autoriteti, „da na neki način odlepe što se suvišnoga prilepilo“. Pozivala su se i braća, „da ne izvedu u društvo sestre usana vampirski crvenih“, te muževi „koji će probuditi svest u ženi“.

Nema potrebe naglašavati da je dotični časopis bio popularan među Beograđanima konzervativnijih (da ne kažemo, radikalnijih) shvatanja. Ali, potonji su se redom slagali i sa stavom izvesnog nemačkog profesora i lekara Štraca, koji je razotkrivao istinsku svrhu šminkanja – da „dovarava svežinu mladosti i zdravlja tamo gde ih više nema“. Ako su i pomislile da im šminka služi za negovanje lica, devojke su se grdno varale – jer, lepota, smatrao je dr Štrac, se postizala „načinom koji osetno razorava kožu“. Ako ništa, i protivnici i zagovornice ulepšavanja su postigle najmanje jedan cilj: da šminkanje postane nezaobilazna tema razgovora.

Devojke se, pak, nisu mnogo osvrtale na glasna negodovanja. Imala su važnijeg posla – da nekako premoste jaz između lepote i svojih buđelara. Jer, šminka nije bila jeftina, a samim tim, ni dostupna većini devojaka. Bar ne ona koja se donosila iz Pariza ili Praga.

No, ako nisu mogle da je kupe, Beograđanke su bar mogle da naprave šminku po domaćem receptu. Za to je trebalo i malo snalažljivosti, jer su sastojci bili relativno nestandardni: da bi se, recimo, dobila neka boja, mogli su se pomešati brašno, mast, kreda ili izgnječeno cveće.

Ovi „uradi sam“ tutorijali su brzo planuli – i to po školskim hodnicima. Dakako, školska pravila nisu dozvoljavala nošenje šminke, ali nije bila nikakva tajna da je bojadisanje zahvatilo i srednjoškolke. O tome da „danas već i petnaestogodišnje devojče poznaje tajne šminkanja“ čitalo se i po štampi, a onda se rasprava preselila u beogradske čaršije. Onda je zahvatila pijace i kafane, ali ton tih raspri se uglavnom nije menjao: ako je devojka koristila šminku, presudilo bi joj se da je žena „lakog morala“.

Ako je to zvučalo kao uvreda, onda je stručno mišljenje jedne anonimne Beograđanke prelazilo i takvu granicu. Jer, ona nikako nije razumevala „ta moderna zaludela stvorenja koja živo kopiraju život i manire nesrećnica iz noćnih barova i javnih pariskih ulica“.

I dok su se „s gnušanjem glave okretale od vašarski izmalanih obraza“, devojke su se, čini se, saživljavale sa ovakvom etiketom. Jer, nije više bilo tih reči koje bi ih odvratile od rumenila i karmina, a pošto je ugledanje na „nesrećnice iz noćnih barova“ opstajalo, Beograd nije imao druge do da ga postepeno prihvati.

Oni domaći recepti su polako mogli da se batale. Kozmetičke radnje su, malo po malo, počele da nabavljaju pudere, senke, ruževe i rumenila, te se dale u razbijanje mita o šminki kao o ogledalu socijalnog statusa. Pribor za „molovanje“ je postajao pristupačniji, izbora je bilo sve više, baš kao i devojaka koje su, shodno tome, batalile kućne recepte. Najzad, to što je šminka bila vidljivija, vremenom je utišalo i njene najžešće protivnike: čaršija je zaćutala, prepustivši Beograđankama titule najlepših i najdoteranijih.