Nije trebalo biti genije pa shvatiti da će jedan uređaj sa žicom iz korena promeniti svet. Ne odmah i ne ceo svet odjednom, ali žice su se lagano razvezivale – od jednog uređaja do drugog, pa do drvenih stubova i centrale, a relativno kasnije i do zidnih štekera. To je bilo pre više od 100 godina, a otprilike je isto toliko trebalo da taj uređaj počne da nam „raste“ iz ruke.

Vreme kada je telefon bio luksuz

Telefon će ove godine napuniti jubilarnih 150 leta, a nešto manje godina – 143 – ima otkako je Beograd posvedočio jednoj novoj vrsti pozdrava. Iako je čudan aparat sa glasovima bio globalna novina, prestonica ga je prvi put videla samo 7 godina kasnije.

Ipak, nisu se razgovori preko žice odmah zapatili među svetom. Zavisi, doduše, i kojim svetom – ako ste pripadali višem staležu i, samim tim, imali pozamašnije bogatstvo, verovatno ste mogli da priuštite telefon u svojoj kući.

Štaviše, u prvim decenimama prošlog veka (pa i u međuratnom periodu), imati telefon u kući je bilo više izuzetak nego pravilo. I dalje su ljudi načelno sasvim pristojno živeli bez telefona. Iako je slovio za sokoćalo modernijeg tipa, ekonomske prilike većini nisu dozvoljavale da slepo prate tehnološki razvoj. Otuda je telefon počeo da bude „must have“ tek po završetku Drugog svetskog rata. Ali, to što je ćaskanje preko žice najzad postalo dostupnije, povuklo je za sobom još novih momenata.

Recimo, telefoniranje nije moglo da se praktikuje tek tako, kako vam padne na pamet. To jest, moglo je, u teoriji, ali praksa je nalagala drugačija pravila. Pre svega, PTT sistem je, sukladno vremenu, bio relativno skroman. Da biste pozvali nekoga u gradu, taj poziv je prvo „išao“ do centrale, a onda vas je službenik odande (ručno!) spajao sa željenim brojem. Sve više telefonskih aparata značilo je i više posla za operatere, a tome je još valjalo dodati i međumesne pozive.

Drugo, centrala nije imala na raspolaganju beskonačno mnogo priključaka. Da je pola Beograda u istom trenutku pokušalo da dobije drugu polovinu, sistemu bi trebalo neko vreme da se oporavi od šoka. Dakle, praksa je diktirala da se telefon koristi kao neka vrsta ograničenog resursa. Prečesto zivkanje ili razgovaranje naširoko i nadugačko nisu bili opcija.

No, trebalo je o svemu tome edukovati i korisnike telefona. Zadatak je na sebe preuzela posleratna gradska vlast, koja je svakako morala da „apdejtuje“ telefonski imenik – brojeve su dobijali kako građani, tako i gradske službe, javna i privatna preduzeća. Ali, nije bilo dovoljno samo naštampati brojke i imena.

Mala telefonska Biblija

Komunističke vlasti su vrlo brzo nakon rata dobile svojevrsnu reputaciju – nije se sviđala svakome, ali nije bilo ni mnogo prostora da se čovek pošteno pobuni. Nacionalizacija, bratstvo-jedinstvo ili pokušaji da se zauzda uticaj religije, sve se to nepogrešivo vezivalo za eru nakon 1945. Tim pre je neobično što je telefonski imenik, friško izašao iz štampe dve godine kasnije, sadržavao redove koji su podsećali na biblijske zapovedi.

„Čuvaj p.t.t. ureađaje jer oni služe narodu“, bilo je jedno od pravila, umetnutih kao što bi se u današnje časopise umetnule reklame. Kao „uvod“ u telefonske zapovesti, ispod zamašćenog, krupno odštampanog Važno! stajalo je kratko obrazloženje.

„Današnja struktura naše zemlje i način današnjeg poslovanja iziskuje daleko veću upotrebu telefona nego pre rata. Uslеd toga telefonski saobraćaj u Beogradu nalazi se u teškom položaju. Telefonske centrale su preopterećene, saobraćaj je otežan, a može se još i pogoršati ukoliko se ne budemo pridržavali niže izloženog...“

To niže izloženo je zapovedalo da „Između 9 – 13 časova treba obavljati samo neophodne i važne službene razgovore“.

„Razgovori treba da budu kratki“ – pisalo je ispod, a još niže i da „Za sve razgovore treba unapred pripremiti potrebne podatke, tako da se što pre obavi razgovor i centrala oslobodi za druge pretplatnike“.

„Dizanjem slušalice već si opteretio centralu“

Brižljiv odnos prema telefonu kao „resursu“ čitao se iz svake crtice uputstva. Od toga da se u razgovoru bude kratak, pa do korak-po-korak vodiča za pozivaoce i pozvane:

„Najpre nađi i tačno ustanovi broj, koji želiš pozvati, i tek onda digni slušalicu.

Prilikom razgovora govori jasno ali ne suviše jako.

Pozvani pretplatnik treba, čim digne slušalicu, da kaže broj svoga telefona ili ime.

Budi strpljiv“ – odnosilo se na slučajeve zauzeća broja.

Bilo je samo pitanje koliko su se ovi saveti zaista i poštovali. Pričljivce je svakako bilo teško „odlepiti“ od slušalice, iako je bilo načina da se i njima koliko-toliko doskoči. Operater u centrali je, naime, i sam mogao da prekine vezu, pa i da tu i tamo „upadne“ kao treća strana – doduše, samo kao prisluškivač.

Ovaj mali telefonski bonton je podrazumevao i sugestije koje danas zvuče potpuno arhaično – poput „Budi kratak u razgovoru, telefonska centrala je preopterećena“. Za neke druge sugestije možda ne bi bilo loše da se ponovo vrate u modu: „Budi uljudan u ophođenju sa službenicima telefonske centrale“. Kako god bilo, dosledno je provejavao ton nalik biblijskim zapovestima: „Budi kratak u razgovoru, daj i drugom mogućnost da govori“, ili „Dizanjem slušalice već si opteretio centralu“...

Najzad, valjalo je Beograđane uputiti i da izbegavaju upotrebu telefona kod velikih nepogoda, te da im nisu dozvoljene „samovlasne instalacije i prepravke telefonskog aparata ili uređaja“. A onima što vole mnogo da pričaju, bila je namenjena i zapovest „Poštuj radno vreme svoje i drugoga, ne zadržavaj drugoga nepotrebnim razgovorima“. Komunizam možda jeste bio u „piku“, ali je sugestije, za dobro svih, ipak valjalo poštovati.