Vremenska prognoza kakvu danas poznajemo je, još uvek relativno mlada. Recimo, pre 1912. godine, niste mogli da gvirnete u novine i vidite kakvo će vreme biti u naredna dva-tri dana. Tek je tada – dakle, 1912. – u štampi počelo da osvanjava nešto što je ličilo na pravu prognozu vremena. No, iako je bio tek početak 20. veka, Srbija je, glede meteorologije, ipak donekle prednjačila.

Srbija, zemlja sa najviše meteoroloških stanica

Sredinom 19. veka, u prestonici je živeo gospodin po imenu Vladimir Jakšić. Bio je Jakšić poznat Beograđanima – otac njegov, Jakov Jakšić, beše glavni blagajnik kneza Miloša Obrenovića. Vladimir je, pak, imao privilegiju da se školuje u Austriji i Nemačkoj, a imao je i privilegiju da je, nakon završenih studija, bez mnogo strepnje mogao u Srbiju da se vrati.

Tako je Vladimir, sada visokoobrazovani građanin, došao na mesto profesora Beogradskog liceja. Docnije je to bila Velika škola, a Vladimir, sada ugledni građanin, postao je i član Društva srpske slovesnosti.

Avaj, Jakšić je svoju kuću imao na beogradskom Senjaku. Tu je odlučio da se malo pozabavi i praktičnom naukom: 1. januara godine 1848., u dvorište je izneo termometar i počeo da meri temperaturu vazduha. Sedam godina kasnije – dakle, 1855. – otpočeo je i sa merenjem vlažnosti vazduha.

Vladimir Jakšić je uza se držao i jednu knjižicu. U nju je jednom prilikom zapisao: „Sa našom se klimom već i u tome obziru zadovoljiti moramo, što mrazevi rano prestaju, a pozno nestaju“.

Ove kontemplacije datiraju iz 1854. godine, kada je Jakšić već uveliko naslućivao razlike između ove naše, „srpske“ klime, i klime kakvu je zapažao u pojedinim evropskim zemljama – Belgiji, Austriji ili Rusiji. O mrazevima je zapisao još i ovo: „Još nam nije poznato da njih i u maju i septembru biti može kao, na primer, u Beču, Briselu, Petrogradu i drugim gradovima što ih ima“.

Majski i septembarski mrazevi nam ni danas nisu poremetili klimatski poredak (bar za sada), ali Vladimir Jakšić i njegove beleške jesu označili same začetke meteorologije kao nauke. A osim urednog vođenja evidencije, Jakšiću pripada još jedna zasluga – godine 1857., kumovao je tome da Srbija dobije mrežu od ukupno 27 meteoroloških stanica.

Za prva zvanična merenja vremena krivo je – vreme

Statistika je bila još jedna grana kojoj je Vladimir Jakšić uviđao značaj. Bio je među prvima koji je obradu podataka koristio u meteorološke svrhe, a sa mrežom od 27 stanica, Srbiju je uvrstio u red prvih zemalja koje su toliko „gusto“ beležile vremenske prilike.

Iako je po tom pitanju bila u relativnoj prednosti, Srbija je na zvaničnija merenja sačekala još koju deceniju. A tamo gde je Vladimir Jakšić postavio temelje, nastavio je Milan Nedeljković.

Nedeljković beše još jedan „svetski, a naš“ gospodin. Poput svog prethodnika, na studije je otišao van Srbije – najpre na Sorbonu i Kolež de Frans, a zatim i u Parisku astronomsku školu. Kada je odande pokupio diplome, naumio je da Beograd dobije zgradu kakvu do tada nije imao: Provizornu astronomsku, seizmološku i meteorološku opservatoriju.

Za lokaciju je izabran jugozapadni deo Vračara, što je u tom trenutku delovalo sasvim logično. Tu gde je danas Karađorđev park, a prekoputa Hrama Svetog Save, nekada je bila – periferija. Ali, Nedeljković je prvo imao ubediti vlastodršce da je takva jedna opservatorija uopšte i potrebna. Konce je mrsila vojska, koja je takođe želela svoje parče zemljišta.

Ko zna koliko bi tu bilo natezanja da se u sve, naposletku, nije umešala priroda. Upravo sticajem vremenskih neprilika, Beograđani su 1887. godine morali da beže pred poplavom. „Krivac“ je bila reka Sava, a njeno izlivanje je te godine išlo na ruku makar Milanu Nedeljkoviću lično.

Za njega nije bilo dileme – meteorologija je, kao nauka, Beograđanima bila potrebna. No, sada su to počeli da uviđaju i Beograđani sami, a naposletku i čitava Kraljevina Srbija. Izgradnja opservatorije je odobrena, a potonja je zvanično počela sa radom 26. marta 1887. godine. Nekoliko meseci kasnije, 13. jula iste godine, Beograd je i zvanično počeo da vrši prva meteorološka merenja.

  1. – godina u kojoj meteorologija postaje nauka

Mada je uspešno „isterao svoje“, Milan Nedeljković, ipak, nije mnogo mirovao. Provizorna astronomska, seizmološka i meteorološka opservatorija je bila nešto poput Nedeljkovićevog čeda, jer je on i prvi stao na njeno čelo kao upravnik. Ali, imao je još jednu molbu upućenu Vladanu Đorđeviću – tadašnjem ministru prosvete i crkvenih dela.

Hteo je Nedeljković da se u Srbiji izgradi institucionalizovana mreža meteoroloških stanica. Mada je gusta mreža od 27 stanica već postojala tridesetak godina ranije, opservacije i merenja su, u skladu sa nedostatkom tehnologije, ipak bila sporadična i bez kontinuiteta. Stoga je septembra 1888. godine ministar Đorđević odobrio još jedan korak napred: doneo je Uredbu o osnivanju jedinstvene mreže meteoroloških stanica.

Samim tim, meteorologija je u Srbiji konačno mogla da se nazove sistematičnom i preciznom naukom. Opservatorija Milana Nedeljkovića je, takođe, dobila dodatno zaduženje, jer je sada prikupljala i obrađivala podatke iz cele zemlje.

Dakako, i dalje je to bilo daleko od preciznosti kakvu imamo danas. No, imala je Srbija još naučnika koji su nastavili Nedeljkovićevim stopama – na primer, Milutina Milankovića. Interesantno je da su meteorološka merenja nastavljena čak i za vreme Prvog svetskog rata. Na kratko se promenila samo uprava opservatorije, jer je od 1916. do 1918. godine, u vreme austrougarske okupacije, na njenom čelu bio austrijski meteorolog Viktor Konrad.

Zatim se ’50-ih i ’60-ih godina uvodi još jedna novina: prelazi se na numerički model izrade prognoze, što je u velikoj meri doprinelo njenoj, do tada, nedovoljnoj preciznosti. Tako smo, od preciznih prognoza za naredna dva ili tri dana, mogli da saznamo kakvo nas vreme čeka do iduće sedmice. A u paklenim mesecima koji nam obeležavaju protekla leta, i to ume da bude slamka spasa – da se makar zna kada će temperatura, napokon, pasti na „svega“ 30 stepeni.