Dok im je društvo ponavljalo parole da je njihovo mesto uz porodicu, da im je, osim majčinske, najpoželjnija uloga vaspitačice, te da nisu toliko "jednake" u odnosu na svoje supružnike – ženama nije ostalo previše opcija osim da se samopodrže. Za dame koje su sanjale o tome da postanu, recimo, naučnice (a pritom ne stasavaju u dobrostojećoj porodici gde se obrazovanje devojaka podrazumeva), druga polovina 19. veka u Srbiji nije bila najidealnija za odrastanje.

Učene i emancipovane žene još uvek su bile u manjini. Iz današnje perspektive, deluje nepojmljivo da se položaj udatih žena u to vreme nije mnogo razlikovao od položaja maloletnih ili čak umno ometenih osoba. Tadašnji zakoni Kraljevine Srbije, naime, podrazumevali su da je žena pod muževljevom "zaštitom". O nasleđivanju ili slobodnom upravljanju imovinom nije bilo ni govora. Izuzetak su bile udovice, neudate ili žene koje su razvedene, kao i one koje su živele u Vojvodini – ovde je na snazi bilo ugarsko građansko pravo, gde su i pripadnice "slabijeg pola", poput muškaraca, mogle otvoriti svoje radnje ili naslediti očevu imovinu ravnopravno sa braćom.

Dok se patrijarhalno okruženje manje-više držalo svojih normi, i žene su u jednom trenutku poželele da budu "jednakije". Nekolicina njih se 1875. godine okupila i osnovala Beogradsko žensko društvo – prvo udruženje žena takve vrste u Srbiji. Tri godine kasnije, izašlo je i prvo izdanje jednog od najuticajnijeg glasila tog vremena.

Foto: Wikipedia/Muzej grada Beograda

Ženske teme, prvi put u prestoničkoj štampi

Avgusta 1879, žene su počele da čitaju o temama koje su ponajviše njima bile važne. Časopis "Domaćica" bio je prvi ženski časopis u Srbiji koji će se redovno štampati narednih šest decenija, a neće ostati zanemarljiv ni njegov uticaj na širu javnost. Sličnih pokušaja bilo je, doduše, i ranije, kada je književnik i pedagog Matija Ban 1867. godine pokrenuo "Vospitatel ženskii". Međutim, časopis namenjen krasnom polu južnoslovenskih naroda ubrzo je zabranjen za štampu. Tek je Beogradsko žensko društvo nakon toga uspelo da pokrene publikaciju koja će isključivo pisati o "ženskim" temama.

Zasluga za to pripala je Katarini Milovuk, tada upravnici Više ženske škole i dami od koje je i potekla inicijativa za osnivanje Beogradskog ženskog društva. Pun naziv časopisa glasio je "Domaćica: organ ženskog društva i njegovih Podružina", a u ime Društva ga je izdavala štamparija Zadruge štamparskih radenika u Beogradu. Stoga su i ciljanu publiku u prvom redu činile članice udruženja. U "Domaćici" se pisalo o tekućim aktivnostima Društva: prenošeni su zapisi sa sednica, izveštaji o radu ženskih škola, a kasnije se izveštavalo i o radu Doma starica i Đačke trpeze. Časopis je izlazio jednom mesečno (svakog prvog u mesecu), a članice Društva i njegovih Podružina dobijale su ga besplatno.

U isto vreme, uredništvo "Domaćice" je na ovim stranicama posvećivalo rubrike svim ženama u Srbiji. S jedne strane, i same članice Beogradskog ženskog društva smatrale su da bi žene trebalo da budu jednakije muškarcima. Otuda se prvi ženski časopis orijentisao na unapređenje položaja žena u društvu. Međutim, i dalje se to činilo oslanjanjem na tradicionalne stavove o ulozi žene. Tekstovi su, između ostalog, pisali o značaju brige za porodicu i isticali, kako je to i naziv sugerisao, ulogu žene u domaćinstvu. U tom smislu, teme o kojima je "Domaćica" pisala nisu previše odudarale od ustaljenih društvenih shvatanja.

Nastaviće se...