Došao je tog dana u posetu kralju Aleksandru Karađorđeviću. Naslutivši kolikom bi riziku Kralj mogao biti izložen, hteo je da ga odvrati od putovanja u Marsej. Dobro je znao kako stvari stoje u Srbiji i van nje, koliko je neprijateljskog raspoloženja i savetovao mu da odloži put.

Skoro celo pre podne proveli su u razgovoru u dvorskom parku. Nije ni primetio da je, sedeći na klupi i vrteći svoj štap, ispred sebe napravio rupu u zemlji. Setio bi se posle tog dana govoreći „Neće Aca da me sluša“. Nije uspeo da spreči njegov odlazak. 9. oktobra 1934. godine, Aleksandar I Karađorđević ubijen je u marsejskom atentatu.

Dobronamerni savet uputio mu je njegov dugogodišnji prijatelj Aleksa Žujović. Kralja je poznavao odmalena i bio veliki prijatelj njegovog oca Petra I Karađorđevića. Štaviše, Žujović je bio među članovima delegacije koja je nakon Majskog prevrata 1903. godine uručila poziv Petru I u Rusiju da dođe na srpski presto. Njihovo neraskidivo prijateljstvo sezalo je unazad dve decenije, sve do zajedničkih dana u izbeglištvu tokom Hercegovačkog ustanka. U kraljevskom Novom dvoru Aleksa je uvek bio dobrodošao. Petrovi sinovi, Aleksandar i Đorđe, Žujovića su zvali čika-Aleksa, a za Žujovića su njih dvojica bili Aca i Đoka.

Foto: Antikvarneknjige/Fotomagacin  - Aleksa Žujović u seljačkom odelu

(Ne)suđeni učitelj Žujović

Od učitelja do uticajne političke ličnosti Srbije Aleksa Žujović prešao je dug put. Rođen u Maloj Vrbici godine 1866., još kao mladić je favorizovao ideje Radikalne stranke. Završivši najpre Učiteljsku školu u Aleksincu, 1899. godine postaje učitelj a potom i upravitelj seoske škole u Nemenikućama nadomak Beograda.

Ipak, učiteljsku karijeru zapečatiće Aleksina odluka da se priključi Radikalnoj stranci. Gajio je jake političke stavove i zbog njih je brzo pao u nemilost liberalnih vladajućih stranaka. Godinama je bio na meti vlasti, te je trpela i njegova profesija: od premeštanja radnih mesta „po kazni“, do konačnog razrešenja dužnosti učitelja od strane Opštinskog suda u Nemenikućama.

Slična sudbina pratiće ga i narednih godina. Ipak, Žujović je s neverovatnom lakoćom pridobijao simpatije naroda. Do 1893. godine našao se na mestu predsednika opštine, a narod ga je upamtio po tome što je često voleo organizovati narodna veselja. Iako je nalazio načina da udovolji glasačima, za vladajuću garnituru je ostao „trn u oku“. Iz službe je otpušten 1984., a na mesto učitelja nije vraćen zbog, navodno, istrage koja ga je odvela na robiju.

Ideologija koja je Aleksu Žujovića naterala u beg

Sve do Majskog prevrata 1903., Žujovićeva politička delatnost obeležena je progonima zbog političke ideologije. Ipak, svoje stavove je žestoko branio: „Za vreme vladavine Radikalne stranke, Srbija stalno napredovaše u svakom pogledu: kulturnom, ekonomskom, političkom...“ – pisao je Žujović o prilikama u Srbiji s kraja 19. i početka 20. veka. Iznova biran u službu, a potom, po mišljenju nekih i nepravedno kažnjavan, najveće optužbe snaći će ga 1899. godine nakon neuspelog pokušaja atentata na kralja Milana Obrenovića.

Sam Žujović, pak, smatrao je da nikome ne duguje opravdanja. Znajući da vlast neće odustati od njegovog progona, na vreme je odlučio da se skloni u Bugarsku i Crnu Goru. Tek po okončanju sudskog procesa s kraja 1901. godine, dozvoljen mu je povratak u Srbiju kao slobodnom građaninu.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Balkanski rat"

Bitka za seljačka prava začinjena strastvenim patriotizmom

Po stupanju na presto Petra I Karađorđevića – a svakako i zahvaljujući čvrstom prijateljstvu sa Kraljem – politička karijera Alekse Žujovića kreće uzlaznom putanjom. Ulaskom Srbije najpre u Balkanske, a potom i Prvi svetski rat, Žujović je sa svoje pozicije strasno proklamovao patriotizam.

Prema tadašnjem zakonu, državni poslanici bili su oslobođeni vojne obaveze. Ali Žujović se priključio borcima i do kraja rata ostao u njihovim redovima. Jedini je u rat poveo svoga sina i zeta, a vešta diplomatska crta pomogla mu je tokom povlačenja srpske vojske kroz Albaniju. Aleksini vojnici imali su toplu odeću i hranu, te su s minimalnim gubicima bezbedno stigli na Krf.

Za skupštinskom govornicom, pak, Žujović se borio za ukidanje zakona koji je „štedeo“ poslanike. Podršku nije imao, budući da je tek dvoje ili troje njih delilo njegov stav. Ali, bez Aleksinog odlučujućeg glasa, Prvi svetski rat bi možda i ranije bio okončan: naime, na većanju sednice na Krfu i razmatranju kapitulacije Srbije, Žujović je spremno odbio takav predlog. Isto tako, izričito se protivio uvođenju državnih nameta na seljaštvo. Završetak rata doneo je i predlog srpske Vlade da se, radi otplate ratnih dugova, državne obaveze svale na pleća običnog građanina. Međutim, Žujović je uvažene poslanike podsetio da su najveće gubitke i strahote pretrpeli upravo obični građani, i predložio da umesto njih teret poreza podnesu ratni profiteri.

Sasvim razumljivo, prvi su Aleksin predlog podržali beogradski seljaci. Velike demonstracije nakon toga održane su u glavnom gradu, a reke ljudi slile su se u najveće prestoničke ulice. Beograđani su burno pozdravljali pridošle seljake, dok je Aleksa Žujović vatreno govorio protiv nepravedne politike prema seljacima.

Kako su performansi uvaženog političara uveseljavali narod

Ovo nije bio prvi put da su Aleksini politički potezi izazvali veliku pažnju javnosti. Uvek težeći publicitetu, vešto je koristio svoje populističke i demografske talente. Najveći utisak ostavljao je senzacionalnošću, što se posebno uočavalo kada bi u prestonicu stizali članovi stranih delegacija. Njihovi dočeci bi postajali prave narodne svečanosti – pogotovo ako bi se u okolini Beograda u to vreme zadesilo narodnih sabora. Naširoko su bili poznati vašari koje je Žujović organizovao u Tresijama, gde su pripadnici stranih delegacija, uz prisustvo naroda iz svih krajeva Srbije, slušali njegove pozdravne govore uz gromki aplauz.

I fotografije sa ovih toplih dobrodošlica preplavljivale su stranu štampu. Domaći mediji su im takođe pridavali veliki značaj, što je za Žujovića i njegovu stranku predstavljalo naročiti vid promocije. I mada je oduvek bio sklon neobičnim idejama, Beograđani su Aleksu pamtili i u drugačijem izdanju. Dok je živeo u kući na Terazijama, godinama je u Narodnu skupštinu odlazio u seljačkom odelu i opancima.

Sem toga, dugo se prepričavala i „nezgoda“ s njegovog venčanja još dok je bio seoski opštinski predsednik. Njegova izabranica Leposava bila je kćer opštinskog pisara u Nemenikućama. Očekivalo se da udadba bude uređena po običajima i tradiciji, ali je Aleksa i od ovog događaja želeo da napravi spektakl. Kad je sve već bilo dogovoreno, pristigao je na vašar sa kočijama i kočijašem. Isceniravši otmicu mlade, celo selo se našlo u panici, a o njegovom nesvakidašnjem performansu govorilo se danima nakon toga.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Vreme", 1936

Politička borba do poslednjeg daha

Pozne godine pred Drugi svetski rat dočekale su Aleksu Žujovića zasićenog burnim životom. Odškolovavši decu, sa suprugom se vratio u Malu Vrbicu. Mladalačka snaga i okretnost odavno su ga napustili, ali je i dalje po selu išao jašući svog konjića Kušlju.

Ipak, ostao je bistrog uma i uvek spreman da svojim sugrađanima uputi lepu reč. Jedino su politički suparnici – tačnije, posleratna komunistička vlast čiju ideologiju nikako nije podnosio – ostali na meti njegovog oštrog jezika. Otvoreno ih izvrgavajući ruglu, uspeo je na sebe navući bes lokalnih rukovodioca. Sada se ponovo susreo s pretnjama hapšenjem zbog „nipodaštavanja vlasti“, i u svojoj osmoj deceniji proglašen je državnim neprijateljem.

Kako mu je veliki deo imovine tada oduzet i nacionalizovan, Aleksina politička borba nastavila se do kraja života. Okršaj sa komunistima ostavio ga je skrajnutim u očima vlasti, ali su mu neizmernu podršku u poslednjim danima pružali najbliži članovi porodice. Nakon dugog i aktivnog političkog života, Aleksa Žujović preminuo je 1951. u svojoj 85. godini, i sahranjen je u svojoj rodnoj Maloj Vrbici.

 

*Naslovna fotografija Alekse Žujovića preuzeta je sa sajta Antikvarneknjige/Fotomagacin.