Petrija Obrenović je još kao devojčurak pošla za Teodora Bajića iz ugledne zemunske trgovačke porodice. I sve je obavljeno po ondašnjem protokolu. Upriličen je prvi susret sa knezom Milošem, sve sa poklonima za Petriju. Pošto ga je Obrenović podobro “odmerio”, dozvolio je i prosidbu. Mlada je za veridbu saznala u tadašnjoj srpskoj prestonici Kragujevcu, a budući bračni par prvi put se video na zvaničnoj prosidbi.

A kada Miloš udaje kćerku, i još pritom mezimicu, to je moralo biti nešto posebno i do tada u Srbiji neviđeno. Usledilo je prvo veliko spremanje puteva koji su vodili do Kragujevca, kao i uređenje konaka. Za tu priliku napravljene su stolice i stolovi, koji su zamenili tronošce i sofe, koji su bili uobičajan nameštaj po srpskim kućama tog doba. Samim tim Miloš je pokazao da će svadba njegove Petrije biti nešto posebno. I te kako!

Petrija u venčanici

Devojke tog vremena uobičajno su se udavale u nekoj malo boljoj haljini, a najčešće u narodnoj nošnji. S obzirom da je mladoženja Teodor dolazio sa leve obale Save i obala Dunava, iz Zemuna, što je za tadašnju Srbiju bio Zapad, Obrenović priređuje svadbu po svim evropskim standardima, koje se ne bi postideli ni dobro stojeće plemićke evropske kuće. To je značilo da je 25. maja 1824. godine u Beogradu Petrija bila sva u belom. Od venecijanske svile nosila je belu haljinu. Iste boje je bio i veo, široki pojas od svile, bele čarape i iste boje cipele. Ona je bila prva mlada u venčanici u Srbiji tog vremena. A da je duh Evrope, svesna toga ili ne, nosila sa sobom, pokazuju lepeza i suncobran koji zaokružuju sliku o mladoj Petriji na venčanju.

Nije ostalo zapisano da li je okupljena masa, po izlasku bračnog para i svite iz crkve izvikivala “kume izgoreti ti kesa”, ali su kumovi pred okupljene bacali sitan novac, što do tada nije bio običaj. Slavilo se dva dana, a Miloš nije prisustvovao venčanju. Na venčanju ga je predstavljao brat Jevrem, a on je Petriju samo ispratio iz rodne kuće u Kragujevcu. Uputio joj pismo u kome je blagosiljao njihov brak: “Savršeni svoj blagoslov šaljem, da sa svojim suprugom srećna budeš i zadovoljna i sva blaga ovog sveta s njim nerazlučno da uživaš“. Mladi bračni par nastavio je život u Zemunu, gde je Petrija zavredila pažnju i poštovanje kompletne familije supruga Teodora Bajića. Bila je blage naravi, dobre duše i uvek je novac odvajala za siromašne. 

Velike stepenice - Petrija Obrenović i jedna beogradska legenda ili…

Pošto se udala u Zemun, Petrija je često lađom prelazila Savu, kako bi posetila porodicu u Beogradu. Po beogradskoj kaldrmi i sokacima išla je priča da je Mihailu Obrenoviću “na vrh glave” bilo da sačekuje sestru i da se dolazeći do pristaništa “lomata” po blatnjavom putu, po kom se jedva pešice hodilo. A u to vreme Pristanište je bilo centar trgovine i veze sa istokom i zapadom, severom i jugom. Zato Mihailo 1860. godine iz svog džepa dade 300 dukata u zlatu za izgradnju stepenica.

Jednom prilikom, Jovan Skerlić profesor na Beogradskom univerzitetu, književni kritičar i istoričar književnosti,  nazvao ih je “prozorčetom u svet”. I behu upravo to – mesto na kome se sudarao istok i zapad, fesovi i šeširi, donosila i odnosila svakojaka roba, mesto koje je “živelo” 24 sata. Za ondašnji Beograd je to bio značajan iskorak povezivanja Kalemegdana i Pristaništa.

Pa tako po jednoj gradskoj legndi od starina, Beograd je zahvaljujući Petriji Obrenović, koju su zvali i Perka, dobio još jedan od “prozora u svet” kojim su hodili, a i sada hode, znani i neznani. Narod ih nazva stepenice kneza Mihaila, ali vremenom dobiše ime Velike stepenice.

Prethodni tekst:

Nastavak: