Pođete li u šetnju parkom, verovatno poslednje što biste očekivali je da vas na travnjaku između krošnji dočeka nadgrobni spomenik.

Očekivanja donekle valja revidirati u slučaju da su to travnjaci i krošnje Beogradske tvrđave – logično, jer i ona sama stoji kao svojevrsni spomenik živopisnoj istoriji Beograda.

Kao takva je doživela da postane i jedan od najvećih „ateljea“ pod vedrim nebom. Vremenom su se na njoj sastajali spomenici iz raznih delova Beograda, raznih delova Srbije i iz raznih vekova ovdašnje istorije.

Jedan od takvih šćućurio se pod krošnjom nadomak Dizdareve kule. Naizgled ni po čemu poseban (neko bi pomislio, kamen kao i svaki drugi), osim ako se u njega ne zagleda malo bolje.

Neobična pisanija sa još neobičnijim slovima, a otkrivaju tako malo

Dobro, a čemu i kome ovo pripada? – pitanje koje je u ovom slučaju malo teže odgonetnuti. Slika inače ima običaj da govori više od reči, ali bi ovo mogao biti izuzetak u kome ta ista slika rađa više pitanja nego odgovora. Samo jedan kamen sa uklesanim krstom, a levo od krsta – ruka.

Ne pomaže mnogo ni tekst na stražnjem delu, jer ga skoro niko ne bi znao propisno rastumačiti. Bio je to i za arheologe ozbiljan poduhvat. Ono što jesu rastumačili jeste poreklo ovog kamena (geografsko i vremensko), te da je podignut kao nadgrobni spomenik izvesnom Moisavu Pripkoviću.

Što se geografije tiče, Kalemegdan mu nije izvorno prebivalište. Pored Dizdareve kule, a na putu ka Crkvi Ružici, Moisavljev kamen je prenet u 19. veku. Do tada je stajao jugoistočno od Loznice, kraj desne obale Drine u malom selu Brasina.

Moglo se još pretpostaviti da potiče iz 15. veka, a na osnovu toga i da je reč o srednjevekovnom nadgrobnom spomeniku – stećku. Ovakvi spomenici, kojih je do danas otkriveno više od 66 hiljada, kazivali su ponešto o vremenu pre nego što je Srbija dopala šaka Turcima.

Ipak, pre se na stećke moglo naići u zapadnoj Srbiji ili Raškoj oblasti (jugozapadni deo današnje Srbije). Najviše ih je podizano u Hercegovini, s tim da najveći broj njih zapravo nije imao nikakav natpis.

Po tome je Moisavljev kamen među retkim izuzecima – delimično i stoga što je „posveta“ na njemu ne samo teško čitljiva, već i teško razumljiva. Ćirilična slova pripadaju staroslovenskom jeziku, ali je dosta njih nepoznato, što svakako ne olakšava tumačenje.

Ipak, pokušaj prevoda jeste koliko-toliko urodio plodom. Prvih nekoliko reči otkrivaju „A se leži Moisav Pripković“, a znači li to da „ovde počiva“, već bi morali rastumačiti bolji poznavaoci staroslovenskog. Stećak još veli da ga je podigao pokojnikov brat Dragutin, pominju se još imena Novak i Petko, te sa strane deo teksta „Ali smrt umorila...“.

Iako su pisanija iscrpno proučena, nisu otkrila mnogo o samom Moisavu Pripkoviću. Teško bi, sem toga, bilo raščivijati i kontekst ovakve posvete, a budući da je Moisav živeo s početka 15. veka, vrlo je verovatno i da se neće saznati više od onoga što kazuju neobična ćirilična slova.