Odlazak u Beč, carski grad, uvek je posebna avantura. Prvo obilazak Pratera, Opere, Hofburga, Šerburna, Ringštrase, Saher torta i Mocart kugle. Zatim sledi šoping u Marijahilferštrase i Parndorfu. Atmosferu dopunjuju zvuci svih mogućih jezika eks-jugoslovenskih naroda i narodnosti, miris ćevapa i bilbordi koji najavljuju nastupe umetnica i umetnika za koje nas je sramota da priznamo da ih slušamo kad nagnemo „neku više“. Nekako domaća atmosfera na sve strane. A kako i ne bi, Beč je kroz vekove bio utočište najumnijih, najdekadentnijih, najvrednijih i najupornijih ljudi iz ovih krajeva.

I kada već pomislite da znate sve o (srpskom) Beču, moramo da vas razočaramo. Fali vam još jedan komadić slagalica. Nalazi se u gustišu Bečke šume, tačnije pored pešačke staze broj 8 u XIV Becirku. 

Sve je počelo sa ratom

Još jedna jesen u Beogradu započela je u znaku topovske paljbe i puščanog dima. Godina je 1789. i na zaraćenim stranama nalaze se Osman paša, branilac i Gideon fon Laudon, osvajač. Opasada, sama po sebi, nije bila baš planirana, posebno što je ovaj put Austrija u sukob sa Turskom ušla uz malo guranja i nagovaranja. Naime, dve godine ranije, austrijski car Josef II odlučio se na ovaj potez posle molbe ruske carice Katarine Velike. Na kraju, to je bio jedan od uslova nametnut (polu)tajnim sporazumom između Austrije i Rusije kojim je Evropa bila podeljena između ove dve velike sile.

Rat je od početka bio poguban po austrijsku vojsku koja je pored turskih napada bila žrtva raznih zaraznih bolesti. Ipak, sa dolaskom Laudona na mesto zapovednika, ratna sreća se menja. Posle pobede kod Mehadije (u današnjoj Rumuniji) avgusta 1789, carska vojska potiskuje Turke preko Dunava. Poprište sukoba još jednom je Beograd koji se pod turskom vlašću nalazio od 1739. godine. Za to vreme uništeno je gotovo sve što je grad činilo modernom varoši, što je kod Austrijanaca izazivalo poseban revolt.

Brojčano nadmoćan sa 62.000 ratnika, Laudon je uz pomoć feldmaršala Hardika i srpskog frajkora Mihaila Mihaljevića držao u šaci 8.000 vojnika Osman-pašine odbrane. Napad 365 topova trajao je danonoćno tokom tri nedelje. Opsada je napokon pala 6. oktobra, kada je posle skoro pola veka pod turskom vlašću grad ponovo prešao u hrišćanske ruke.

Gideon fon Laudon postaje upravnik Srbije i za kratko vreme ostavlja dubok trag. U cilju ojačavanja odbrane Beograda, naređuje izgradnju dubokog šanca koji se kretao od desne obale Save do leve obale Dunava. Ovaj odbrambeni objekat biće generacijama poznat kao Laudonov šanac i u narednih 90 godina zatvaraće krug u kome će se razvijati ono što danas smatramo strogim centrom Beograda.

Njegova vladavina  potrajaće tek nekoliko meseci. Već načetog zdravlja i dobrano zašao u osmu decenije života, nastavlja sa vojevanjem. Devet meseci posle osvajanja Beograda, jula 1790. godine, umire u Novom Jičinu, u Rumuniji.

Foto: Wikimedia Commons / Häferl

Dobro, dosta priče o ratu, kakva je to krađa u pitanju?

Pošto je Laudeon ispustio svoju napaćenu dušu, prenet je i sahranjen na svom imanju Hadersdorf, usred Bečke šume.Nedaleko od njegove grobnice nalazi se i neobični spomenik od opeke na kome se nalaze table na arapskom i nemačkom, jedna namrštena brkata figura i neobično lepa arabeska uklesana u kamenu. Poznat je kao Türkensteine ili Tursko kamenje i deo je Beograda u Beču. Kameni zid trebalo je da bude deo grobnice u turskom stilu koju je „Osvajač Turaka“ (kako su ga prozvali posled osvajanja Beograda) planirao za svoje večno počivalište.

Naime, kada je Laudon krenuo u ambiciozni projekat izgradnje šanca, na redu za rekonstrukciju našla se i Stambol kapija, koja se nalazila na mestu današnjeg Trga republike. Ovo je bila i glavna gradska kapija koja se nastavljala na Carigradski drum i Via Militaris pre njega. Prilikom radova sa kapije je skinuta tugra, odnosno stilizovani monogram, sultana Mahmuda I, kao i ploča sa njegovom posvetom koja glasi (u prevodu Mehmeda R. Delića):

„Suveren sedam zemalja, car mora i kopna,
Vladar kuće vekova, kralj kraljeva Aleksandrovske pobede,
Blaženstvo njegove tugre odaje znak živosti vladarske mu sreće,
Otkad u njoj blista njegovo carsko ime.
Neprijatelj beše osvojio Beograd koji više dana i godina,
Ovako sjajan i važan, osta u ropstvu nevernika.
Al ga, hvala Bogu, oslobodi iz dušmanskih šaka,
Revnost cara-sveta sultana slavnih dela.
Posle toga, on je svoju tvrđavu popravio i ukrasio tako
Da je, po čvrstoći svojoj, postala mnogo jača.
Iako s ostalim kapijama drugarski podjednako služi,
Ipak je Stambol-kapija od ostalih najvažnija.
Da napiše datum osvojenja i popravljenja grada pozvan je
Skromni Nejlija i počašćen tom dužnošću.“

Na kraju je u brojčanom značenju stihova „Srećno osvoji ovu tvrđavu vladar naroda“ ispisan period obnove grada „1739-1744“, kao i Mahmudovo ime kroz igru reči u stihu „Opravi je isti sultan slavljenih vrlina“, jer „mahmud“ na turskom znači i „slavljen“ i sultanovo ime. U pitanju je, naravno, bilo ono „popravljanje grada“ u kome je stradao Alba Graeca.

Foto: Wienwiki / Vocelka

Nadgrobne ploče kao deo slavoluka

Laudonov pohod na beogradske starine nije se završio samo na Stambol kapiji. Među trofejima se našle i četiri manje ploče sa groba beogradskog zapovednika Elči Hadži Ibrahim paše koji je samo dve godine upravljao Beogradom, od 1706. do 1708. godine. Za razliku od brojnih ratnika koji su zveckali oružjem, Ibrahim paša, poreklom Grk, bio je poznat po svom prefinjenom obrazovanju i staloženosti. O tome svedoči i činjenica da je prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699. bio predstavnik Otomanskog carstva, posle čega je i poneo naziv „Elči“ ili mirotvorac.

Kratko je boravio u Travniku kao bosanski vezir, da bi posle kratkotrajne penzije još jednom zauzeo vojnu službu, ovaj put kao beogradski muhafiz. Sahranjen je pored džamije sultana Sulejmana, na Gornjem gradu na Kalemegdanu. Na Ibrahim pašinoj nadgrobnoj ploči piše (slobodni prevod Mehmeda R. Delića):

„On (Bog) je veliki, večiti tvorac.
Blažen i pokojni koji je nuždan milosti Gospodara (Boga) koji prašta (grehove), bivši komandant Beograda (muhafiz) Elči Hadži Ibrahim paša, pomolite se Bogu za njegovu dušu.
1120 (1708) godine“

Ove ploče Laudon je poneo verujući (pogrešno) da je u pitanju kamenje sa groba turskog paše koji je komandovao Mahmudovom vojskom 1739. godine. I ovaj paša zvao se Ibrahim paša. Često ime, dešava se.

Foto: Wienwiki / Vocelka

Beogradsko „Tursko kamenje“ kao bečka turistička atrakcija

E, sad, rekli smo da je ovaj neimarski poduhvat u slobodnom stilu bio namenjen za Laudonovu grobnicu. U par kratkih nedelja koje je proveo u Hadersdorf, feldmaršal je odabrao mesto na jednoj nepristupačnoj strmini, odabrao ploče, naručio centralnu figuru koja predstavlja brkatog Turčina i prigodne posvete na nemačkom kojima se slave njegove pobede, te se uputio po poslednji put u rat. Njegova udovica, pak, imala je sasvim drugu ideju za trajni smeštaj. Umesto turskog spomenika, feldmaršal Gideon fon Laudon počiva u prigodnom kamenom sarkofagu, a društvo mu pravi uplakani vitez na koga je naslonjen štit sa Habsburškim orlom. I udovica, naravno.

Posle Laudonove smrti, pozamašno imanje imalo je uspone i padove. Novi vlasnici (a bilo ih je nekoliko) nisu imali previše razumevanja za tursku avangardu u svom dvorištu, te je generalova zaostavština bila gotovo zaboravljena, a tajna o poreklu neobičnog ratnog plena zauvek ostala skrivena mahovinom.

To bi se verovatno i desilo da se između dva svetskog rata (kada su se napokon stvorili uslovi da započnemo prebiranje po sopstvenoj prošlosti) nije pobudilo interesovanje jugoslovenskih istraživača za ovaj neobični spomenik. Prema svedočenju iz tog perioda, zid se nalazio u lošem stanju i natpisi su bili teško čitljivi. Ipak, zahvaljujući citiranom Mehmedu R. Deliću dobijamo prevod na srpski i dokaz da ploče zaista potiču iz Beograda.

Ratne godine zaustavile su dalja istraživanja, imanje i kamenje je još jednom zaboravljeno, i tako sve do 1960. godine kada ga kupuje bogati industrijalac koji počinje obnovu dvorca i okoline. Kao kulturno blago od izuzetnog značaja, imanje i spomenik se od 1976. godine nalazi u vlasništvu države. Danas je obilazak imanja i spomenika deo turističke ponude Beča. Povremeno se čuje poneki usamljeni glas da bi spomenik možda trebalo izmestiti, jer predstavlja arhaični podsetnik na staru slavu, ali i dalje odoleva. 

Zato, kada se sledeći put zateknete u austrijskoj prestonici, preskočite dobro poznate staze i obiđite deo Beograda u Beču. I to onaj najtvrđi.

 

I za kraj jedna pikanterija. Centralni kamen na arapskom, tugra sa sultanovim imenom, je sve do 2012. bila postavljena naopačke. Ovo je učinjeno prilikom obnove spomenika 1945. godine.

Foto: Wienwiki / Vocelka