U razgovoru sa jednim od onih "starih" privrednika, opisao mi je kako najlakše prepoznati "ozbiljnu" firmu. Po njegovim rečima, i po tome da li ima industrijski železnički kolosek. Preko njega su u fabriku ulazile sirovine, a iz fabrike izlazile kompozicije gotovih proizvoda.

I tako, dok se vozite ili šetate ulicom Marije Bursać u Zemunu, prelazite preko šina zalivenih asfaltom, a u okolini ni voza ni železničke stanice. Onda naiđete na NAVIP. I tu nekako na volšeban način šine nestaju u jednoj velikoj kapiji, a počinje naša priča o penušavom Milionu belom i crvenom, Starom vinjaku, Karlovačkom rizlingu, Pinot nuaru, Fruškogorskom biseru ili delu vinske istorije Zemuna i Srbije.

Foto: Rokselanin kofer - Porodica Mozer bila je vlasnik vinarije Mozer, danas NAVIP-a

Vinarija Mozer, preteča NAVIP-a

A ona je u Zemunu, tada u Austrougarskoj, počela 1848. godine. Te godine porodica Mozer osniva vinariju i veleprodaju vina, koja u narednim decenijama uspešno raste i odoleva svim neprilikama. Tako je između dva rata zabeleženo, da su u podrumima vinarije sačuvana i vina iz 1915. godine, kada su preko Zemuna letele granate i ulice bile ispunjene topovima i pešačkim pukovima. Iz tog vremena potiče i podatak da se u Vinariji u Mozerovoj 7 (posle rata Sime Šolaje), nalazio najveći drveni sud za vino u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, od čitavih 36.500 litara. Ni za vreme Drugog svetskog rata vinarija nije prekidala rad, a jedan od Mozerovih, folsdojčer dr Johanes-Hans bio je prvi gradonačelnik okupiranog Zemuna, od aprila 1941. godine. Vlasnici Vinarije Mozer sredinom rata napuštaju okupiranu Srbiju i odlaze u Tursku, ostavljajući vinariju neizvesnoj budućnosti. Zemun je tada imao više od trideset hiljada stanovnika, različitog nacionalnog sastava. Nešto manje od polovine bili su Srbi, trećina Nemci, a petina Hrvati. Ostalo je zapisano da je oko tri hiljade Zemunaca za slobodu poginulo, a u okolnim selima, od okupatorske i ustaške ruke, našlo je smrt oko osam hiljada meštana. Posle rata, kao saradnicima okupatora, Mozerovima je oduzeta sva nepokretna imovina. Nova vlast je vinariju preimenovala u Narodno vinarstvo i podrumarstvo - NAVIP, i nastavila da gradi vinarskog gigantana na Balkanu, i to veoma uspešno.

Foto: NAVIP - Podrum Crkvenac

Zlatno doba NAVIP-a

Praćenje razvojnog puta ovog podruma u njegovih 170 godina postojanja, omogućuje da se na najbolji i najautentičniji način upozna istorija i razvojni put ne samo zemunskog, već i srpskog vinarstva i vinogradarstva. Savremeni pristup gajenju vinove loze i proizvodnji vina, uz poštovanje i korišćenje najboljih iskustava starih srpskih i svetskih vinara, oduvek su odlikovali NAVIP. I ne samo vinima, ali o tome malo kasnije. NAVIP danas poznajem samo po oronuloj fasadi u Mozerovoj i pričama njegovih savremenika. Fasade ostavljam za kraj, a sada prepričavam priče.

Iz tih "ranih NAVIP-ovih dana" ostalo je u zemunskoj arhivi zapis o jednom petogodišnjem privrednom planu - "petoletki": "Od 1961. do 1966.godine Narodno vinarstvo i podrumarstvo NAVIP, u posleratnom periodu nastavilo je sa proizvonjom vina i drugih alkoholnih i bezalkoholnih pića. NAVIP poseduje 3.500 hektara vinograda na teritoriji Srbije i Vojvodine. Podrumski kapaciteti "Navipa" iznose 65 miliona litara, a nabavljene su i najmodernije mašine za punjenje 52.000 flaša na čas". I za današnje vreme, veoma ozbiljna kompanija.

U NAVIP-ovom podrumu u Zemunu nalazila se i spomenuta bačva od 365 hl iz predratnog doba. Izgrađeni su tankovi zapremine od 24.500, 550.000 do tanka od 750.000 litara. Da se "nalije" vinom ovaj poslednji, treba skoro million i po kilograma grožđa.

Na šampanjac su u NAVIP-u bili naročito ponosni. Proces proizvodnje podrazumevao je dvostruku prirodnu fermentaciju. Za istoriju ostaje podatak da kapacitet punionice u "zlatnim navipovim vremenima" nije bio dovoljan da se zadovolji potražnja.

Tada su svake nedelje po dve kompozicije pune vina, onom prugom s početka ove priče, odlazile za Evropu.

In vino veritas

O vinu postoje i za vino su vezane mnoge priče. Od boga vina Bahusa, preko Svetog Grala sa Tajne večere, do one, da je u "vinu istina". Uglavnom, vino je deo života već hiljadama godina. I naši krajevi odavno su prepoznati po ovom "božanskom piću". Od Rimljana pa sve do današnjih dana.

"Milion" iz Navipa

U vremenu kada je NAVIP bio vodeći na ovim prostorima, imao je podrume u Zemunu, Petrovaradinu, Jagodini, Krnjevu, Vranju, Pirotu i Leskovcu. Posebno je interesantan podrum Crkvenca iz Jagodine. To je najveći podrum pića na Balkanu, sa kapacitetom od milion i po litara, 150 vagona, i bio je specijalizovan samo za proizvodnju rakije. Za 40 godina izvezeno je više od pet miliona boca rakije Stare srpske šljivovice, pakovane u tradicionalnoj srpskoj bukliji i to za Kanadu, Ameriku, Australiju, Švajcarsku, Švedsku, Holandiju, Nemačku…

Podrum je građen kao državni projekat 1929. godine, za vreme najveće do tada svetske krize. Crkvenac je bio sabirni centar u koji je dolazila rakija iz cele Srbije. Otkupljivana je rakija i šljiva za preradu, najviše stara srpska sorta šljive "požegača", po kojoj je Srbija postala poznata u svetu, i "crvena ranka". Šljiva je stizala iz svih krajeva Srbije.

 Foto: Rakija uglavnom blogpost - Čuveno NAVIP-ovo burence

Priča o Starom vinjaku

Vremenski, periodično pojavljivalo se popularno piće ili napitak koji je najčešće naručvan u restoranima, kafanama, na žurkama … Pa je tako bio i period "pojačane popularnosti vinjaka" u različitim varijantama, sa i bez dodataka, i to od nekoliko proizvođača širom tadašnje države. "Pij malo, pij dobro"- bila je poruka komšija sa zapadne strane. Ali se jedan razlikovao od drugih. Pre svega što je uz pakovanje, veoma luksuzno, išla informacija o putu i načinu proizvodnje navipovog Starog vinjaka. Znači, "nije bilo laži, nije bilo prevare"! Osnovna poruka potrošaču bila je da se poštovala procedura proizvodnje po uzoru na francuski konjak. NAVIP je usvojio najskuplji i vremenski najduži način proizvodnje, koji je bio identičan sa načinom dobijanja francuskog Cognaca. Pošto su proizvođači iz Francuske zaštitili ime, kod nas se ovo piće proizvodi pod nazivima Vinjak ili Brandy.

Burad napunjena vinskim destilatom bila su pod otvorenim nebom i to od 1971. pa do 1985. godine, jer kažu, promena vanjske temperature omogućava da vino maksimalno pokaže svoj kvalitet. Nakon završene destilacije, vinjak se točio u novu hrastovu burad gde je ležao i sazrevao tri do pet godina. Veoma skup i dugotrajan postupak, koji je za rezultat imao veoma kvalitetan proizvod. O kvalitetu, možda najbolje govore priče da su "NAVIP-ov stari" kupovali i Francuzi i nosili u svoju zemlju. Po današnjim standardima Stari vinjak sigurno bi nosio oznaku XO - ekstra star. Tehnolog bi proizvod ovog procesa opisao rečima: "Miris - diskretno južno voće, savršeno zrela banana, kakao prah, a nakon nekoliko minuta uživa se u dodatnim mirisima među kojima se ističe marcipan. Ukus - zrelo žuto voće. Vanila, koža i duvan sa malo limunove kore. Na samoj završnici suva šljiva i marcipan…" Mogu samo da zamislim i "ukus i miris".

NAVIP je propao brzinom svetlosti

Tokom 170 godina postojanja NAVIP je rastao i izrastao u giganta, sa ogromnom sirovinskom bazom i kvalitetnom proizvodnjom. U poslednjih 30 godina, ni NAVIP nije mimoišlo sve što je donela neoliberalna ekonomija: od transformacija, preko privatizacija i dokapitalizacija, do restrukturiranja. Nažalost, uvek sa predznakom neuspešno!

NAVIP, jedan od vodećih proizvođača vina i pića u bivšoj Jugoslaviji, u današnjem slengu - "jaka firma" u kojoj se radilo i danju u noću, u tri smene, danas ne radi. Stradao je kao kolateralna šteta tranzicije u Srbiji. NAVIP nisu zatvorili ni ratovi, ni NATO bombe, zatvorio ga je 2012. godine stečaj. I kako to biva u divljim vremenima promena vlasništva, NAVIP je prodat za manje od šest miliona evra, a samo vinogradi su procenjeni na oko 30 miliona evra. I da, NAVIP je u to vreme imao ugovoren izvoz 100.000 boca srpske šljivovice prepečenice.