U beskrajnom nizu naslova, pažnju nam nekako uvek uhvate priče iz kojih vrisnu jake, zastrašujuće reči. Jedna od takvih je i među najpribranijim Beograđanima probudila zaprepašćenje, nevericu i strah. Pločnik jedne gradske ulice, odakle je Beograd nakon nekoliko pucnjeva zavijen u crno, prvi je svedočio jednom od najbezumnijih zločina. Nije se moglo ni sanjati da bi tek tako, sa povodom kome nije bilo opravdanja, jedan čovek bez imalo griže savesti odlučio o životu i smrti svoje nedužne sugrađanke.

U tom trenutku zakazali su svi pokušaji da se hladnokrvnom ubistvu pronađe smisao. Ako se i moglo izvući naravoučenije, to beše da zločin nikada ne odnosi samo jednu žrtvu. Krv prolivena po pločniku Simine ulice upozoravala je na još jednu poražavajuću činjenicu: da zločini poput ovog započinju mnogo pre nego što odjeknu pucnji.

Heroj koji to nije bio

Milorad Golubović, milicioner ovenčan pohvalama iz rata, uživao je poštovanje kakvo bi i priličilo zaslugama ratnog heroja. Bio je čovek posvećen službi, jer se narodnim neprijateljima u Drugom svetskom ratu, suprotstavljenim režimu, nije moglo gledati kroz prste.

Po završetku rata, našao se u službi Sekretarijata unutrašnjih poslova Stari Grad. Golubovićeva ruka presudila je stotinama takvih neprijatelja – i sam ih je ponosno brojao između 500 i hiljadu. Ali, u Golubovićevim očima, neprijatelji nisu morali biti samo protivnici režima.

Milicioner, iako lak na obaraču kada dužnost to zatraži, lako je padao i na žensku lepotu. Njegova izabranica, Mirosanda Satarić, osvojila ga je sebi svojstvenom lepotom, radeći sredinom ’60-ih godina za jednom beogradskom kasom. Milicioner je u naklonosti prema njoj bio predan kao i svojoj službi, ne propušajući priliku da to bez ustručavanja i pokaže.

Samo, Rosa Satarić nije bila izabranica zaljubljenog milicionera. Udata i majka dve kćeri, dosledno je odolevala njegovim izlivima ljubavi.

Privilegije nauštrb ljudskog života

Za udvarača svoje supruge je od samog početka znao i Rosin muž. Tu su počele nevolje sa kojima nije bilo lako izaći na kraj, jer ovo je bila stvar neravnopravnog odnosa snaga. Jedna obična Beograđanka, vredna radnica i privržena majka, i njen povlašćeni sugrađanin, u zaleđini sistema privrženog svojim ratnim „herojima“.

Uljuljkan u povlasticama, smatrajući da mu se duguje i više od toga, Golubović je sebi dao za pravo da bez imalo obzira pogazi integritet Rose Satarić. Uprkos njenom odbijanju, uvaženi milicioner nije pomišljao da odustane. Na kraju krajeva, ponašanje „neposlušne“ sugrađanke dalo mu je povoda za još grublje kršenje njenog dostojanstva.

Proganjanje je trajalo godinama, uz sve manje izgleda da će Golubović dići ruke. Ljubavne ponude prerasle su u nasrtaje, a nasrtaji u pretnje. Svestan da bi imao posla sa moćnikom u senci države, Rosinom suprugu su ruke doslovno bile vezane. Uzalud su bile i prijave organima reda. Mogao je da se nada da će policijski heroj na kraju odustati, ili da i sam uzme pravdu u svoje ruke. Učini li tako nešto, presudio bi sebi doživotnom robijom, a svoje voljene stavio na stub srama kao porodicu ubice.

Nastavak:

Zločin bez kazne (2. deo): Dan kada je Beograd zanemeo