Zlokobno su zvučale slutnje državnih otaca, kada su nam predočavali da će u Beogradu „ponestati mesta za ukop“. Aktuelno je to bilo, verovatno se sećate, pre 6 dugih godina, dok je poslednja pandemija kosila po nekoliko desetina ljudi dnevno.

Upozorenja se, to isto znamo, nisu obistinila – što ne znači da su gubici bili mali. Značilo je to samo da je Beograd ipak raspolagao sa dovoljnim kapacitetom „večnih kuća“.

Iako je tema, takođe, sumorna, ove (naj)skorije slutnje nipošto nisu bile prve ovakve vrste. U jesen 1931. godine, prestonicu je morila gotovo istovetna briga. Grad je rastao, stanovnika je bilo sve više, ali jedno mesto, činilo se, nije moglo da isprati taj progres.

Smrtno ozbiljna kriza...

Novo groblje je i između dva rata slovilo za jedan od najvažnijih memorijalnih lokaliteta. Ali, zadesila ga je svojevrsna kriza: ponestajalo je upravo mesta za ukop blaženopočivših. I to ne u bližoj ili daljoj budućnosti, već praktično – odmah.

Alarmantna vest je objavljena u oktobru iste godine. Čitalo se iz beogradske štampe da su „rezerve“ presušile, te je prostora za sahranjivanje ostalo za još svega četrdesetak dana.

Prevedeno u brojke, površina od 24 hektara je mogla da „udomi“ još približno 400 pokojnih.

Nevolja beše i u tome što je okolina postojećeg groblja uglavnom već bila izgrađena. Nije se mogla lako proširiti, a za groblje na novoj lokaciji još nisu bile određene adekvatne parcele.

O ozbiljnosti situacije su svedočila i tadašnja razmatranja gradske uprave. Naime, ukoliko se hitno ne iznađe novo zemljište – a „hitno“ je značilo koliko u roku od narednih 6 nedelja – moraće se prionuti na prekopavanje oko hiljadu starih grobnica.

...ali, uz mrvicu crnog humora

Rešenje se možda doimalo bizarnim, ali je imalo uporišta u birokratiji. Grobna mesta koja bi bila prekopana, bila su ona za koje nisu plaćene naknade za korišćenje. Avaj, i to je moglo da se smatra samo privremenim rešenjem, iliti, otprilike, do proleća iduće godine.

Drugi problem se ticao same rabote prekopavanja. Da je bila jednostavna – nije, jer su pojedine grobnice imale, takoreći, umetnički izrađene spomenike. Drugim rečima, prekopavanje bi moralo da se vrši sa izuzetnom pažnjom.

Činilo se da je jedino beogradska štampa u ovoj krizi prepoznala tračak šale. Mudro je zaključila da, ako neko već planira da mre, najbolje je da to učini što pre.

Ni tu nije bio kraj bizarnostima – naime, za „obične“ grobove je prostora gotovo u potpunosti nestalo. Situacija je bila dijametralno suprotna u delu groblja koje je slovilo za najluksuznije: tamo je, pod arkadama, bilo oko 200 upražnjenih mesta. Ali, tu ste mogli da se upokojite samo ako ste izvoleli da platite 30 hiljada dinara.

Štampa je vickasto zaključila da „ili svet nema para, ili bogati manje umiru“. Grad je, pak, rešio da problem pretvori u rešenje.

Sahrana „na odloženo“

Luksuzne grobnice ni u ono vreme nisu bile naročito tražene, a sve zbog, pogađate, (pre)visoke cene. Ali, mogli ste, po novom, ipak da ih priuštite: unapred biste platili, recimo, 2.000 ili 4.000 dinara, a preostalu sumu biste razvukli na narednih 6 meseci.

Ovo „kreditno sahranjivanje“ bi, smatrali su gradski oci, rešilo dve muve jednim udarcem. Narod je imao mogućnost da dobije lepše „kuće“ za onaj svet. Sa druge strane, Beograd bi dobio novac neophodan za suzbijanje aktuelne pokojničke krize.

Valjalo je samo pronaći mesto za novo, centralno gradsko groblje.

Potrazi se potom priključio i univerzitetski profesor Milan Luković. Luković je trebalo da ispita geološki sastav zemljišta na potencijalnim lokacijama, a to bi onda otišlo na raspravu pred opštinski sud i sanitetski odbor.

Možda bi sve prošlo bez većih dilema, da se nije ispostavilo da gotovo svaka lokacija ima poneku manu.

Dlake u jajima

Kraj Avalskog druma, negde na jedanaestom njegovom kilometru, nalazilo se 18 hektara zemljišta koje je država već pazarila za druge potrebe. Šteta, jer smatralo se da je ova parcela imala najviše potencijala da se preruši u novo groblje.

Pa onda, postojao je prostor ka Višnjici, koji se pokazao neodgovarajućim zbog konfiguracije terena. Uzimala se u obzir i lokacija u Marinkovoj šumi, ali se zaključilo da je bila previše izložena vetru.

No, vremena za razmišljanje je bilo sve manje. Hoteći da iznađe rešenje čim pre, grad je razmatrao još jednu opciju – otvaranje krematorijuma.

Ušteda vremena – ognjem?

Bilo je nekoliko razloga „za“ što se tiče spaljivanja upokojenih. Pre svega, štedelo se zemljište, a zagovornici kremiranja su ga videli i kao finansijski isplativ potez za grad. Ne suviše iznenađujuće, među najglasnijim od tih zagovornika su bili predstavnici udruženja „Oganj“.

Valjalo je zatim i širu javnost privoleti da razmotri opciju kremiranja svojih rahmetli članova porodice i rodbine.

No, tema-dilema koja je zahtevala tako hitno delovanje, na kraju nije ugledala nikakav bombastičan rasplet. Malo po malo i parcela po parcela, rešenje se naziralo u vidu postepenog pribavljanja zemljišta.

U sve većem gradu, i groblja postaju tesna

Iste godine u kojoj je kriza podigla grad na noge, komunalnom sistemu gradskih grobalja je pridruženo i Topčidersko groblje. Kupljeno je nešto vremena, a ostatak je „rešila“ činjenica da se Beograd širio i u vis i u dalj.

Sa sve većim brojem duša, gradske vlasti su se lagano predomišljale – Marinkova šuma, isprva etiketirana kao suviše vetrovita, odjednom se više nije doimala toliko „neprikladnom“.

Zemljište je na toj lokaciji raskrčeno, a do 1939. godine, grad je, između ulica Zaplanjske i Ignjata Joba (područe današnjeg Voždovca), osnovao Centralno groblje.

Potom su u julu 1940. godine upriličene i prve sahrane. Jedini pomalo sumoran detalj beše što su među prvim ukopanim bili najsiromašniji Beograđani – oni koji nisu imali nikog svog da ih sahrani.

U roku od nepune decenije, i vetrovita Marinkova šuma je postala delom gradske komunalne infrastrukture. Jer, nekadašanje granice Beograda postale su isuviše tesne –a to su sada osećali i živi i mrtvi.

Najzad, nesvakidašnja kriza ih je podsetila i na to da – preminuli pogotovo – ič ne haju za kojekakve ekskluzivne lokacije. A, naravno da će se, kada zagusti, kako-tako iznađi mesta i za one koji više ne mare koliko im košta „večna kuća“.