Kada je prvi put došao u Beograd davne 1965. godine, nije ni mogao da sanja da će ovde pronaći dom. A stigao je iz dalekog Tokija, gde je tek završio studije političkih nauka.

Šta će Japanac u Beogradu, pitate? Pa, nameravao je isprva, u skladu sa svojom strukom, da izuči političku istoriju Jugoslavije.

Srbija do (i od) Tokija

Privremeni gost se zvao Keisuke Oba, a imao je 30 godina kada je stigao u (tada) veliku državu na brdovitom Balkanu. Rođen je, dakle, 1935. i, očekivano za jednog vrednog Japanca, upisao je prestižni univerzitet u Tokiju.

Susret sa Beogradom je sigurno morao biti neobičan: ipak je daleko od Japana, ne samo geografski, već i kulturološki, a bogme i istorijski. Disao je u sopstvenom ritmu, sa onom neobičnom mešavinom kosmopolitskog i provincijalskog. A za prosečnog Japanca možda još misterioznije – sa ljudima koji su oduvek slovili za neobično srdačne domaćine.

Keisuke se sa tom srdačnošću susreo odmah po svom dolasku. Odseo je, naime, u jednom studentskom domu, gde su mu studenti (mada nezvanično) dodelili novo, srpsko ime. Od tada su ga zvali – Željko.

Veseljak sa ozbiljnim znanjem

Bilo je, doduše, nečega i u nastupu ovog stranca. Studentariji se dopala njegova druželjubivost, pa nije bilo neobično što je brzo postao „jedan od nas“. U isto vreme, poneo je Keisuke sa sobom i ponešto od tradicionalnih japanskih vrlina. Bio je to mladić izuzetno vredan i posvećen, pa se odmah dao u savladavanje srpskog jezika.

Dobro mu je išlo – štaviše, izuzetno dobro – što će se naročito pokazati u njegovoj daljoj karijeri. A ona je, poput Keisukovih dana u studenjaku, lagano skretala ka neutabanijoj stazi.

S obzirom na obrazovanje, nije bilo veliko iznenađenje kada je Keisuke zakoračio u diplomatiju. Samo, možda se nije očekivalo od jednog stranca iz daleke zemlje da tako dobro barata znanjem o ovdašnjim političkim pitanjima. A možda se nije očekivalo ni da postane toliko domaći, pa da upravo Beograd odabere za svoj dom.

Kada gost postane domaći(n)

Isplatilo se to ulaganje u znanje jezika i istorije – godine 1984., Keisuke je postavljen za prvog sekretara Ambasade Japana u Beogradu. Slovio je za jednog od najboljih poznavalaca političkih prilika na Balkanu, naučivši za dvadesetak godina kako ovaj lokalitet funkcioniše – kako glede istorije, tako i mentaliteta i međuljudskih odnosa. A to su bile stvari koje se ne mogu naučiti iz knjiga.

Bila je to win-win pozicija i za Japan i za Jugoslaviju. Keisuke Oba je tako postao most između dve zemlje koje, već znamo, nisu razdvajale samo hiljade kilometara.

I pokazaće se to dragocenim naročito u dolazećim godinama, čak i kada Beograd više nije imao japanskog ambasadora.

Situacija se na tom planu promenila sredinom devedesetih. Srbija je, doduše, gubila mnogo više od jedne diplomatske titule: raspadala se cela država, iscrtavale su se nove granice, a stanovništvo je grcalo u ratu i siromaštvu. Keisuke Oba, sada bez funkcije, verovatno je mogao da ode.

Ostao je, prihvativši se dužnosti otpravnika poslova.

Diplomatija, ovoga puta i „lična“

Svakako je i to bila veoma važna pozicija, pogotovo iz ugla održavanja tesnih diplokatskih odnosa. A u deceniji u kojoj je ceo region uzdrman, ta uloga se doimala još važnijom.

Još nešto je, doduše, presudilo u Keisukeovoj odluci da ostane – Beograd je sada bio grad u kome je stvorio porodicu.

Živeo je sa suprugom Utom, rođenom Berlinčankom, i sa sinom Naokijem. Stekao je prijatelje i navikao se na ovdašnji ritam, jer, kada se sve sabere i oduzme, ipak je u Beogradu proveo najveći deo života. Takve veze je teško preseći – čak i kada su Srbiju (ponovo) zasule bombe.

Proleće 1999. godine je donelo nove strahove. „Uspavljivale“ su nas i budile sirene, a neizvesnost je dostizala nove dimenzije. Ovo je ujedno bio i period kada Keisuke Oba fizički više nije bio u Beogradu. Služba ga je odvela u Zagreb, gde je, takođe, postavljen za ambasadora Japana.

Japanac na Filipinima, a govori – srpski?

Nije to bila iznenađujuća stvar, pogotovo ne u trenutku kada je Srbija i sopstvenim građanima savetovala da odu iz države. Keisuke je u Zagrebu službovao od 1998. do 2001. godine. Ali, Beograd ipak nije ostavio za sobom.

Možete na to gledati kako želite: kao na ludost, hrabrost, ili odanost tako svojstvenu mentalitetu „kosookih“. Kako god se okrene, Beograd je bio grad u kome je, sa desetinama hiljada sugrađana, Keisuke delio svakodnevicu. Nije to zaboravljao ni kada je docnije poslom otišao još dalje od srpske prestonice.

Zatekao se, naime, na Filipinima, gde ga je takođe odvela diplomatska služba. Ali, ostala je iz tog perioda i jedna interesantna anegdota.

Svedočenja su zabeležila da je Keisuke čak i tamo ostao – Željko. Možda ne zvanično, ali sasvim sigurno u svojim razgovorima, jer je na Filipinima komunicirao isključivo na srpskom jeziku. Bio je to, bez sumnje, svetski čovek, a i čovek koji je do kraja svog veka ostao Beograđanin.

U Beogradu, poslednji put

Filipini su ujedno bili Keisukova poslednja stanica, makar iz ugla njegovih diplomatskih obaveza. Godine 2002., tamo je i preminuo. Ipak, želja mu je bila da se i poslednji put vrati za Beograd.

Obećano – ispunjeno: njegova urna je 27. septembra iste godine položena na Novom groblju.

Dakako, podrazumevalo se da će Keisukea ispratiti porodica i prijatelji, kao i kolege iz japanske ambasade i članovi Društva srpsko-japanskog prijateljstva. Ono što bi se na prvi mah učinilo neobičnim, jeste posveta ispisana ćirilicom.

„Voleo je ovu zemlju više od svoje“, stoji uklesano na beloj ploči. Ispod imena, takođe na ćirilici, stoji njegovo srpsko ime: Željko. Za nekoga ko je rođen na suprotnom kraju sveta, bio je to neobičan, ali toliko očit izbor.

Zauvek Željko

Pomislilo bi se da se Željkova veza sa Beogradom tu i završila – njegovom smrću i na grobnoj parceli. Ali, ne zaboravlja se „naš“ Japanac tek tako.

Godine 2004., Keisuke Oba je dobio posthumno odlikovanje Jugoslovenskom zvezdom prvog stepena. Nešto kasnije, njegovo ime je poneo i jedan trg u Rakovici.

Nije to bilo sve, jer se za tim primerom povelo i Društvo japansko-srpskog prijateljstva, koje je, takođe, u svom nazivu dodalo „Keisuke Oba“. Zasluženo, jer ovaj druželjubivi Japanac nije bio samo diplomata. U Beograd je došao da nešto nauči, a (p)ostao je punopravni Beograđanin: čovek koji je u prestonici radio, živeo i – pripadao.