Šestog aprila 1941. godine Nemačka je napala Kraljevinu Jugoslaviju. Bila je to teška noć iz koje se naši piloti nisu vratili. Svemu ovome prethodio je jedan poziv, koji je promenio sve. Mirna ulica na Konjarniku nosi naziv "Deset avijatičara" i čuva uspomenu na heroje, koji su svoje živote dali za otadžbinu.

Poslednja noć u kafani "Ruska Lira"

Priča počinje od jedne naizgled mirne večeri u kafani "Ruska lira" u centru Beograda u Makedonskoj ulici, gde su se inače okupljali nači vazduhoplovci. Pa je tako bilo i tog 5. aprila. Tadašnja 102. eskadrila šestog lovačkog puka avijacije Kraljevine Jugoslavije, je tog dana u prepodnevnim časovima doletela iz Mostara, posle višemesečnog tamošnjeg boravka u službi odbrane od konstantnih i iznenadnih upada od strane Italije. Ostaje i danas nepoznanica, s" obzirom da je bila javna tajna da će Nemačka napasti Beograd, zbog čega su naši avioni, kao i piloti, tako kasno povučeni i tek 5. aprila doleteli za Beograd.

No, kako su stigli u glavni grad i dobili voljno, pri prvim večernjim časovima, piloti su polako pristizali u "svoju" kafanu. Miloš Žunjić, inače komandant eskadrile, glavne jedinice avijacije, bio je dežuran te noći, pa se tako tenzija u vazduhu borila sa glasom Danke Kostić, koja je to veče pevala za njih. Priče kažu da su se naručivale pesme "Mirisni cvetak" i "O svemu mi piši mati", a da se u glas pevala "Hitleru milu li ti nanu, ostavićeš kosti na Balkanu". 

Kako je to bilo vreme fiksnih telefona, naši piloti morali su da ostave broj na koji bi mogli da ih dobiju. Većina pilota ostavila je broj kafane "Ruska lira". Naizgled veselo i opušteno veče, srećni što su se vratili u Beograd, u pola sata iza ponoći prekinuo je zvuk zvona baš tog žičanog telefona. Konobar je podigao slušalicu, a piloti su netremice gledali u njega da čuju ono što su celo veče, na žalost, iščekivali. Konobar je pozvao Miloša da se javi na telefon, a sa druge strane žice stigla je naredba: "Dođite odmah na aerodrom u Zemunu i pripremite se za poletanje i odbranu prestonice". Naređeno, učinjeno. Kombijem, koji je sve vreme bio parkiran ispred kafane, naši piloti odlaze na aerodrom u Zemun.

Pripreme na Zemunskom aerodromu 

Sunce je počelo da izlazili, Beograd se polako budio, kao i svakog drugog dana ljudi su se spremali za posao. Ono što nisu znali je da se na Zemunskom aerodromu odvijala se prava drama. Piloti su već bili tu, avion su bili upaljeni, motori su se grejali, sve se spremalo za poletanje. Jednom avionu je pri sletanju iz Mostara otkazao motor, te je tako naša trupa na startu ostala bez jednog aviona.  

Prvo su u pola šest ujutru u patrolu i izvidnicu poleteli avioni 102. lovačke eskadrile i već u šest sati su sleteli na aerodrom podnoseći izveštaj da je nebo čisto. Samo pola sata kasnije "Služba vazdušnog osmatranja" dala je signal za uzbunu i javila da mnogobrojna formacija nemačkih bombardera, preleće granicu i leti ka Beogradu. Bili su podeljeni u dve vojne formacije, jedna je letela duž Tise ka Beogradu, a druga duž Dunava. 

Čim su čuli signal upozorenja, komandir Miloš Žunjić glasno je viknuo: "Za mnom. Pali i poleći po patrolama". Naši piloti krenuli su da trče ka svojim avionima, potom su se vinula u nebo, gde je otpočela strašna i neravnopravna borba.

Bombe su počele da padaju na Beograd, a nebo su branili avioni poslednje generacije. Iako je jugoslovenska avijacija bila neiskusna u borbama, Nemci su bili neprijatno iznenađeni otporom koji im je pružen. Piloti šestog lovačkog puka uspeli su da obore 47 nemačkih aviona. U vazduhu se odvijala prava drama. Neke radio stanice u našim avionima nisu radile, te su oni jedni drugima signalizirali krilima da nailazi nemački bombarder. Avion kapetana Miloša Žunjića je bio pogođen, ali on je uspeo da se katapultira iz aviona, međutim nije bio brži od nemačkih mitraljeza. Izgubio je život tog šestog aprila. I tog i narednog dana, jedan po jedan pilot je odlazio. 

Foto: Milena Arsenić - Spomenik avijatičarima na Zemunskom keju

Metalne ptice koje su branile Beograd 

Nemačka i Jugoslovenska avijacija imala je potpuno identične avione jednosede, čuvene Meseršmite 109 E3, koji su bili najbolji avioni lovci tog doba. Dominantna razlika bila je u tome, što je odnos snaga nemačke i jugoslovenskeavijacije bio tri prema jedan, a u nekim trenucima borbe čak i pet prema jedan. 

Kako su imali iste avione, Nemačka je repove i kljunove svojih Meseršmitova ofarbala u žutu boju, da bi se raspoznavali. Takođe, među čeličnim krilima naše eskadrile koji su noć i dan branili naš grad, pored Meseršmita, jurišali su u ovoj ljutoj borbi i Harikeni, kao i čuveni avion lovac IK-3. 

Avion IK-3, iako malo sporiji od Meseršmita 109, u borbama se istakao kao bolji. Ti avioni su pravljeni u Beogradu, u tadašnjoj fabrici "Rogožarski", u ulici Kneza Danila. Međutim, kako je krenulo bomrbadovanje, radnici fabrike su je odmah uništili, da Nemci ne bi došli u njen posed.

U Beogradu je uništen veliki broj zgrada, a gotovo najveća šteta pričinjena je kada je pogođena Narodna biblioteka Srbije iz 1832 god. Ona se tada nalazila na na Kosančićevom vencu i  njoj je bilo 300 000 knjiga, među kojima su bili i srednjovekovni spisi neprocenjive vrednosti. Narodna biblioteka pogođena je iz aviona modela Junkers 87b, iz kojeg je izbačena zapaljiva bomba direktno na njen krov nakon čega je ona cela izgorela. 

Ko su bili avijatičari

Ovi hrabri momci leteli su da bi zaštitila glavni grad, iako su znali da gotovo nemaju šanse protiv tako velike sile. Piloti heroji koji su žustro branili Beograd te 1941. godine i poginuli, bili su: 

  • Miloš Žunić, koji je poginuo kod Pančeva,
  • Miho Klavora, koji je život izgubio u blizini manastira Krušedol,
  • Vladimir Gorup, poginuo je 7. aprila,
  • Branislav Todorović je, takođe, poginuo 7. aprila,
  • Karlo Štrbenk je kod Glogonjskog rita završio svoj poslednji let,
  • Dobrica Novaković je poginuo kod Beograda,
  • Jovan Kapešić poginuo je kod Beške,
  • Milivoje Bošković je izgubio život u blizini Kovilja,
  • Dušan Boričić je poginuo padom aviona na sred Sarajevske ulice u Beogradu,
  • Milutin Petrov je poginuo kod ušća Tise u Dunav.