Nije to bio ringišpil, ni nekakva šarena šklopocija što se ljulja uz muziku i vrti u krug. Bila je to obična i nepomična, pomalo neugledna limena kutija. Za hiljade malih Beograđana, ličila je na pravu magiju.

Zbog nje su roditelji išli za svojim mališanima kada bi ih ovi dohvatili za ruke i odvukli do Topčiderskog parka. Zapravo, minijaturne gužve stvarale su se gdegod bi klinci spazili svoju omiljenu slatku mašinu – ispred škola, šetališta, čak i gradskih kafana.

Za Beograd ’30-tih godina prošlog veka, ovo je bilo svojevrsno čudo tehnologije. Preduhitrilo je prve gradske semafore, čak i pešačke prelaze. A njega su eventualno pretekli poštanski sandučići i poneka telefonska govornica. Ipak, nijedna nije umela to što je umela ova kutija – da počasti decu bombonama od šećera ili karamele.

Njegovo veličanstvo, automat za slatkiše

Kada su se prvi put 1928. godine pojavili slatki automati, beogradski mališani su bili potpuno omađijani. Čudesna sprava, naizgled ni po čemu upadljiva, mogla je da izbacuje slatkiše!

Za prosečne školarce (pa i one mlađe), teško da je bilo veće sreće nego kad ugleda takvu  mašinu: automat za bombone. Još je čudesnije bilo to što su ove sprave imale nekoliko dugmića i jedan uzak prorez, taman da u njega stane kovanica. Kada se kroz prorez ubaci dinar i pritisne dugme, mašina bi izvela magiju i iz nje bi iskočio slatkiš.

Tako nešto ranije još nije bilo viđeno. Sada se, pak, malo-malo pa moglo videti neko razdragano dete kako trči ka omiljenoj spravi. Za taj dinar je moglo da odabere između četiri slaktiša: tri vrste bombona ili čokoladicu.

Ovo tehnološko čudo je u Beograd dospelo zahvaljujući Unionu – zagrebačoj fabrici konditorskih proizvoda osnovanoj 1911. godine. Union ubrzo postaje kraljevski dobavljač bečkog dvora, a u Beograd donosi malu, slatku revoluciju.

Osvajanje Beograda bombonama i čokoladama

S početka ’30-tih godina, mališani pred limenim mašinama bili su uobičajen prizor na ulicama Beograda. Automati sa bombonama raširili su se svuda po gradu: na trotoaru u Knez Mihailovoj, pred ulazom u Narodno pozorište ili zakačeni za drveće u Topčiderskom parku.

Zagrebački Union (u budućnosti poznat i kao Kraš) napravio je time i sjajnu reklamu za svoje slatkiše. U gradu u kome će semafori zasvetleti tek za desetak godina, automati sa dugmićima su, za ono vreme, bili poslednji vrisak tehnologije. Moderni a i dalje misteriozni, njih stotinak je u narednih godinu-dve praktično zagospodarilo Beogradom.

 

Nastavak:
Limene kutije koje su mamile dečje osmehe: kako su automati za bombone naselili Beograd (2)