Poznata je po nekadašnjem Bermudskom trouglu, ali i po novinarima koji su imali običaj da se ustoličavaju po kafanama. Za tako kratko sokače, upravo bi se za kafane, novinare i „iščezle“ boeme našao koji pedalj više. Makedonska ulica, nekada zborno mesto umetničkih duša, svoj boemski status je opravdala pre nešto više od pola veka.

Nekih četrdesetak godina pre toga, bila je prva ulica u Beogradu prekrivena asfaltom. Modernu presvlaku je dobila u leto 1911. godine, a odmah za njom su to bile Nušićeva (u to vreme Skopljanska) i Knez Mihailova. Beograđane je, pak, zanimalo kako to da baš Makedonska ulica bude prva u kojoj će asfalt zameniti kaldrmu?

Rešenje enigme začinjeno kašičicom sarkazma

Obratili su se kome drugom do – novinarima. Pitanje je stiglo do redakcije „Malog žurnala“, a jedan domišljati novinar, potpisan kao „Posmatrač“, gledao je da dozna odgovor direktno od opštinara:

„Još pre no što je otpočeto građenje nove Makedonske ulice, svako se pita: Zašto je opština baš nju izabrala kao prvu ulicu za asfaltovanje. I naravno svi su imali drugo mišljenje, dok se najzad ovih dana nije došlo u trag toj opštinskoj tajni.“

No, ovakvu tajnu bi retko ko ozbiljno shvatio, budući da ju je pisac ovih redaka zaogrnuo ironijom:

„Naime, utvrđeno je statistički, da ovom ulicom prosečno dnevno i noću prođe najveći broj pijanih ljudi, a pošto je pijan čovek isto što i stoka, to je opština uporedo sa stvaranjem društva za zaštitu životinja, postarala se da u nekoliko obezbedi i pijane.“

S obzirom na opozicionu orijentaciju „Malog žurnala“, zadirkivanje opštinskih vlasti nije bilo sporno. Sem toga, „Posmatrač“ je imao i dokaza da potkrepi ovu konstataciju. „Statistički podaci“ su se podudarali sa stanjem na terenu i u praksi, jer dok obave vizitu duž celog sokaka, stalnim posetiocima je valjalo navratiti najmanje u šest kafana. Već na početku Makedonske ih je bilo dve: „Kolarac“ i odmah preko puta „Mecovalija“, za koju je novinar primetio da u njoj „vlada republikanski režim“. Posle njih, veli „Mali žurnal“, dolaze „Srbija“ i „Central“, a ko god da iz njih uspe sretno da izađe, u produžetku ga čekaju „Elanta“ i  „Laf“:

„Na ovoj liniji je već teže prodreti, a iz opštinskih statističkih podataka vidi se da su se ovde i jače vojske razbijale i vazda tražile pribežište kod ,Ginića“, koji obično predstavlja poslednju etapu kretanja za taj dan.“

Kada se sastanu iznureni „pobratimi“ i „megdandžije“

Ako se bar dopola zbroje sve kafane, nije teško pogoditi zašto je špacirung Makedonskom katkad bio ravan ekstremnom sportu. Iako je jedva imala 400 metara dužine, kaldrma je pripitim putnicima postajala poligon za ozbiljne vratolomije. Kako je novinar dalje primetio, još dva su ih čekala na samom kraju ulice – „tamo stoje k’o dve jake straže, s jedne ,Dve Megdandžije’, s druge ,Dva Pobratima’ i po vazdan i celu noć se mrko pogledaju“.

U međuvremenu, opštinari su se dosetili da sagrade i jedno prenoćište na skveru. Za premorene pijance, to je napokon značilo i malo predaha po završetku „smene“. Naposletku, argumenata za asfaltiranje ulice svakako nije manjkalo – bar ne iz perspektive satiričnog novinskog članka.

Naravno, prava „tajna“ je i novinarima i Beograđanima do kraja ostala nedokučena. U narodu se nezvanično šuškalo i o jednoj čudnoj slučajnosti, jer se Makedonskom ulicom navodno prvi u fijakeru provozao nekakav Turčin. Kako god bilo, jedna dilema je ipak ostala nerasvetljena: kako to da asfalt, iako ravniji od kaldrme, uopšte može „zaštititi“ lelujavog pijanca?

 

Ali ovo nije kraj priče o Makedonskoj ulici... Kako se menjala kroz decenije, nekom drugom prilikom...