„Beograd je doživeo svoje zlatno doba“ – moglo se čuti, kasnije i čitati, kada bi se neko osvrnuo na zaostavštinu Branka Pešića. I teško da u tome ima preterivanja – od 1965. do 1974. godine, prestonica je u svakom smislu nadrasla samu sebe.

Za to je, dakako, trebalo mnogo rada, a najvoljeniji gradonačelnik ga se nije plašio. Otuda su Beograđani njime i bili toliko fascinirani. Ali, ono što im takođe nije promicalo, bila je skromnost provog čoveka grada.

Bavljenje politikom, inače, nosi i neke fine prednosti – recimo, Pešić je komotno mogao da se skući u nekoj od vila na Dedinju. Budući da je još od ranije nosio ratne zasluge (kao partizan i učesnik bitke na Sutjesci), mogao je da dobije i gratis stan u Beogradu. Umesto toga, odlučio je da ostane u svojoj porodičnoj kući u Zemunu. I, kao što su katkad umeli da ga pozovu telefonom, tako su katkad Beograđani prelazili i gradonačelnikov kućni prag.

Ono što bi u se današnje vreme našlo u rubrici „Verovali ili ne“, za Branka Pešića je bilo potpuno normalno. Građani su mu doslovno dolazili na kapiju, a on, kao istinski „narodni čovek“, slušao je njihove muke, savete, predloge... Čak i više od toga, govorilo se da je svakome pamtio imena. Ali, to što je svoj(e) mandat(e) shvatao krajnje ozbiljno, teško da je moglo da uguši Pešićev sportsko-meraklijski duh.

Jabuke, maline, razbijene čaše...

Nije bila tajna da je Branko Pešić bio veliki ljubitelj sporta. Planinario je, šetao, pratio bokserske mečeve, a kod ovih poslednjih je po pravilu sedeo u prvom redu. Imao je i svoj način da proslavi pobede rvača: taj koji bi pobedio, dobijao je po završenom meču „vožnju“ na gradonačelnikovim ramenima.

Ne treba stoga da čude brojne, Pešiću upućene, zahvalnice za razvoj sporta. Videlo se to i u samom Beogradu, kada su iznikli gradski bazeni – od Banjice, Košutnjaka i 25. maja, do Šumica, Olimpa, Vračara i Taša. A tako kako je punio bazene, umeo je da napuni i čaše.

Kafane i muzika su se visoko kotirali na Pešićevoj listi omiljenih rekreacija. U zemunskoj kafani „Central“ se znalo koji je sto njegov, a kao što je pamtio imena komšija i sugrađana, tako je pamtio i reči kafanskih pesama. Jedna neobična anegdota je ušla i u njegovu (neformalnu) biografiju, kada je dobrano zaprepastio jednu američku delegaciju.

Potonja je 1976. godine sa Pešićem sastančila u restoranu „Ušće“. Branko Pešić u to vreme više nije bio gradonačelnik, ali jeste bio na mestu potpredsednika Skupštine SFRJ. Očito je bila reč o zvaničnoj poseti strane delegacije, što ne znači da nije bilo mesta i za neformalnija druženja.

Uz muziku i piće, Pešić je američkim kongresmenima demonstrirao nesvakidašnji „talenat“ – razbijanje čaše o glavu. Kada su okupljeni pokupili vilice sa poda, jedan od kongresmena je zaprimio izazov od svoje supruge: ako je zaista voli, i on će učiniti isto. Dakako, još jedna čaša je razbijena te večeri u ime ljubavi, a dotični kongresmen je usput pazario i sitnu posekotinu.

Interesantno je i to što Branko Pešić tada već odavno nije pio alkohol. Batalio ga je još 1954. godine, ali je atmosfera, očito, umela da ga ponese. I tako je, dok su drugi oko njega svesrdno tulumarili, ostajao čiste glave. Dakako, poneke zvanične posete nisu prolazile bez kapljice, ali bi gradonačelnik u tom slučaju zatražio adekvatnu zamenu: ako su gosti pili belo vino, on je pio sok od jabuke, a ako su pili crno – sok od maline.

To je, uostalom, bila još jedna njegova snaga – trezvenost i odgovornost. A kada se to dvoje udruži u situacijama kada stvari pođu po zlu, Beograd je dobijao čoveka koji se nije libio da, doslovno, kroči u vatru.

Takve su se anegdote prepričavale nakon što je zgradu „Politike“ jednom prilikom zahvatio požar. Gradonačelnik se stvorio na licu mesta i odmah stao u „lanac“ u kome se nosila voda za gašenje. Od novinara se docnije saznalo i da se prvi penjao na vatrogasne merdevine.

Za sve to vreme, jedino je u neposrednom gradonačelnikovom okruženju bilo relativno mirno. Izuzimajući povremene pozive i posete Beograđana, porodična kuća Branka Pešića je bila svedok jednog sasvim običnog, brižnog oca.

Voljeniji i od najvoljenijeg

Ako je neko dobro poznavao tadašnjeg gradonačelnika, bili su to ukućani na njegovoj zemunskoj adresi. Privatnost im je katkada bila misaona imenica, što je i za očekivati kada neko ima toliko voljenog oca i supruga. U isto vreme, mirili su se sa još jednim sticajem tadašnjih okolnosti – da će ga sretati ponešto ređe, u najboljem slučaju, tek izjutra i uveče.

Ali, Pešić je dobro znao svoje prioritete i van funkcije. Sa kćerkom iz prvog braka i još dvoje dece iz drugog, vodio je računa o tome da se makar vikendi provode zajedno. Ni na počinak nije odlazio sve dok svi u kući nisu na okupu. Dosledno je sačekivao decu kada bi odlazila uveče u grad, ali je imao „ultimatum“ – da se i ona vladaju tako da otac može mirno da spava.

Bile su to „sitnice“ na koje nije ni morao da podseća. Podrazumevale su se bez pogovora, jer ipak je gradonačelnik slovio za strogog i pravičnog oca. Ipak, nije izdržao da svom sinu ne uputi dobronameran savet – da se nikada ne bavi politikom.

I mada lično taj savet nije poslušao, Branko Pešić se iznova dokazivao kao čovek koji je dorastao takvom izazovu. Kao što su ga slušala rođena deca, ništa manje ga nije slušao ni Josip Broz. Čak, govorilo se da je Pešić jedan od retkih kome je za rukom pošlo nemoguće: da postane popularniji od Tita, makar u očima običnog naroda.

A za narodom nisu zaostajali ni oni koji su slovili za intelektualce – pesnici i glumci, slikari i karikaturisti, na jednom mestu su sakupili sve reči hvale. Beše to upravo na gradonačelnikov 50. rođendan, kada je svojevrsni „potpis“ ostavio i Duško Radović.

A stranica sa njegovim potpisom bila je samo jedna u velikoj knjizi koja je Pešiću sledovala kao rođendanski poklon. Taj poklon ga je na kraju nadživeo i pridružio se još desetinama predmeta iz Pešićeve zaostavštine. Stoga mu je današnja adresa – „Adligat“, ili Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju. Na istoj adresi su drugi dom našle i gradonačelnikove knjige, lične stvari i ordenje, a kada je ih je poklanjala „Adligatu“, porodica Branka Pešića, u duhu saveta koji je dobio i njegov sin, imala je samo jedan uslov – da ga ne posećuju političari.