Bio je to skandal neviđenih razmera, a ipak dovoljno „na izvol’te“ da ga vide baš svi. Svako ko je tog januara 1985. godine prošao kraj beogradskog Doma omladine, pošlo mu je od ruke da se još više smrzne.

Jedno je videti dame u provokativnim pozama u časopisima „za odrasle“ – iako su se i oni pazarili na izvol’te, u njih se makar zavirivalo relativno krišom. Ali, da se dama razgoliti pred svima, a nimalo krišom, to je već bilo teže progutati.

Ipak, onog januara 1985., šteta je već bila učinjena. Veliki pano, a na njemu dama u pozi koja je golicala maštu. Još više od mašte, golicala je – moral. Tim pre što je u igri bio Dom omladine, i tim pre što je narod ovde dolazio da se kulturno uzdiže, gledajući predstave, filmove, koncerte i mjuzikle. Jednom rečju – umetnost, za koju se odvajkada smatralo da je hrana za dušu, a ne da (suviše) sablažnjava ili da na ovakav način apeluje na moralne dušebrižnike.

Tako su bar mislili Beograđani iz nekoliko važnih gradskih udruženja, ali očito ne i umetnici.

Štaviše, oni su samo hvatali aktuelnije struje u umetnosti, a jedna od njih je bila „alternativno pozorište“. Pod imenom „Kosmički bednici u prelaznom periodu“, takva jedna predstava bila je zakazana za 12. februar 1985. Polurazgolićena dama koja je osvanula na spornom panou, bila je ništa drugo do marketing za „Homoteatar“ – iliti Teatar čoveka, kao sastavni deo „Kosmičkih bednika“, kako navodi kaldrma.rs.

Iza čitave ideje stajao je jedan od najkreativijih, ali i najprovokativiji beogradskih umetnika - Kosta Bunuševac. 

Nekoliko u 1

 

Bio je za svog veka i „nekoliko u 1“: slikar, scenograf, performer i autor televizijskih emisija. Iako se ’80-ih godina ustaljivao pomalo ekscentričan trend – a u umetnosti oličen u izrazitom individualizmu – Bunuševac je istovremeno bio i u i izvan njega.

Rođeni Splićanin, koji je od malih nogu postao Beograđanin, Kosta je Fakultet likovnih umetnosti završio 1971. godine. No, nije dugo zadržao isključivo u likovnoj umetnosti. Nije se zadržavao ni u isključivo jednom identitetu, po čemu je takođe skretao poglede još po završetku likovne akademije.

Doduše, tada se odevao malo manje ekstravagantno nego u reklami koja je golicala moral – u crnoj bundi i sa talasastom kosom do pola leđa. Ipak, postojalo je još jedno mesto na kome je likovna umetnost pravila razliku – televizijski ekran.

Čak i sa, u to vreme, nepostojećim iskustvom na televiziji, delovalo je da Kosta Bunuševac dobro zna šta radi. A želeo je, sa još nekoliko onih koji su bili spremni da pomeraju granice, da stvara nešto što ljudi do tada nisu videli.

Zašto jednostavno ako može ekstravagantno?

„Oliver Mandić i Beograd noću“, na prvi pogled je zvučalo sasvim uobičajeno. Emisija sa dobro poznatim imenom sa jugoslovenske muzičke scene, u kojoj je već na sledeći pogled sve postajalo vrlo zbunjujuće.

Naime, Mandić se pojavio, ni manje ni više, nego u ženskoj odeći. A za kostime i scenografiju, glavni „krivac“ bio je Kosta Bunuševac. Imao je Bunuševac za to sopstvene razloge – da gledaoci ne budu sasvim načisto šta se u emisiji događa, „ali da osećaju da se događa nešto čudno“.

Kostinu ideju je prihvatio i reditelj emisije, Stanko Crnobrnja. Ipak, drugi mediji, pre svega štampani, spremno su je dočekali na nož. Ako ništa, ekipa okupljena oko Crnobrnje i Bunuševca podigla je te 1981. godine dosta prašine, ali ni to nije bilo sasvim badava.

Emisija je osvojila „Zlatnu ružu Montrea“, inače prestižno priznanje koje je uručivao umetnički žiri istoimenog švajcarskog grada. Bilo je to pomalo u suprotnosti sa beogradskim vox populi – a za Kostu Bunuševca, razlog više da ne odstupa od svoje ekscentričnosti.

Tada ga je i jugoslovenska publika malo bliže upoznala – kao multimedijalnog umetnika, čiji performansi su nekima bili razumljivi, nekima ne, ali teško da su ostali neprimećeni. Što se, pak, umetnika tiče – bilo da su likovni, dramski ili muzički – bila je to pojava koja je na njih i te kako ostavila uticaj. A kada je Bunuševac načinio svojevrsnu fuziju likovne umetnosti i televizije, dobio je rezultat koji se nije mogao ignorisati.

Već tada ga je bilo teško staviti u (samo) jednu kutiju. Sa svojih likovnih izložbi u zemlji i inostranstvu je uskakao u epizodne filmske uloge („Dečko koji obećava“, „Siroti mali hrčki“, „Doktor Rej i đavoli“). Uskakao je potom i na fotografije Ljubomira Šumunoviča, filmskog autora i vizuelnog umetnika. Kostin televizijski opus se zatim proširio na spotove rok bendova (Rex Ilusivii i Pozitivan haos), dok se dizajna prihvatio u rok operi „Zlatokosa“.

Za sve to vreme, Bunuševac nije odustajao od mantre da „svi ljudi mogu biti kreativni, samo im to treba omogućiti“. A ako su ga „obični“ novinari već častili neodobravanjem, na drugoj strani su bili oni koji su mu pripisivali zasluženi uticaj – kao pioniru multimedijalne umetnosti, izvanrednom performeru i jednom od predstavnika beogradskog pop arta.

Ipak, Kostina ekstravagancija se nije dopala baš svima. Kada je u Beogradu osvanuo onaj škakljivi pano, glas je najpre diglo Udruženje boraca SUBNOR. Taj podignuti, a oštri glas je, dakako, bio „u ime morala“.

Kasnije je, zarad iste stvari, protestvovao i Zavod za vaspitanje i obrazovanje pionira i omladine. Za to vreme, Dom omladine je uzvratio „kontranapadom“, u ime odbrane umetničkih sloboda. I zaista, nije to bio prvi put da su Beograđani gledali nešto odveć škakljivo i skandalozno, ali jesu se, kako je Dom omladine ocenio, „odvikli od pravih pravcatih kulturnih senzacija“.

Jer, davno pre no što je provokativna „dama“ šokirala javnost, Dom omladine je prikazivao „najsmelije filmove“ – dakako, iza ponoći – a nepunih desetak godina pre pojave spornog panoa, Beograđani su mogli da vide i nagi mjuzikl „Oh, Kalkuta“. Pritom je i Bunuševac, kao režiser i dizajner panoa, oko sporne predstave okupio profesionalce: mađioničare, individualiste i glumce. No, štagod da su Beograđani o njemu mislili, jedno je bilo sigurno – teško da je iko prošao pored panoa a da ga nije udostojio pogleda makar krajičkom oka.

Koju godinu kasnije, Kostu Bunuševca su prepoznavali i oni koji nisu bili poznavaoci raznolikih formi umetničkih eksperimenata – pre svega, kao kontrolora tramvaja Super Ridžu, u kultnom omnibusu „Kako je propao rokenrol“. Nekoliko godina posle toga, televizijski medij je postao manje pogodan za Kostine eksperimente. U televizijskim saradnjama ga više nije bilo, a što se drugih uloga tiče, na izmaku ’90-ih godina je uskočio u još jednu – kao profesor na Akademiji lepih umetnosti. Njegovo učešće na umetničkoj sceni trajalo je 50 godina, a preminuo je u Beogradu 2021. godine.