Kada se kaže velegrad – a Beograd to svakako jeste – uglavnom se pomisli na sve ono što priliči jednoj velikoj, betonskoj košnici. Mnogo zgrada, betona i stakla, još više saobraćaja i pripadajućih mu zvukova, a i ljudi, bilo na točkovima ili na nogama, vazda nekud žure. Ako vam to kojim slučajem nije po volji, možete ili da se naviknete, ili da pustite korenje negde gde ima više mira.

Po prirodi stvari, gradovi nisu stvoreni za stvari koje bi se u selima podrazumevale. Traktori nasred ulice, vazduh koji miriše na seno, ovčice koje blagoglagoljivo bleje iza dvorišne ograde... I gotovo nikada ovakvu pastoralu nećete videti u (vele)gradu.

Osim jednog izuzetka: ovce, i to vrlo „specijalne“ ovce.

Domaća ovca: ljupka, ali „falična“

Treba, doduše, napraviti malu razliku. Teško da ćete ovu specijalnu ovcu videti kako luta beogradskim ulicama. Ovcama je to ipak nepoznat teren, pa su izmeštene u prikladnije okruženje: na oko kilometar-dva od Novog Beograda i Zemuna, a na Institutu za stočarstvo.

Nema ničeg spektakularnog u tome da se takav institut smesti na obodu grada. Međutim, u priču se onda ubacuje i ovca, koja je specijalna baš po tome što je nastala u Beogradu.

Do pre 30 i nešto godina, u Srbiji (a još manje u prestonici) niste ni mogli da nađete takvu ovcu. Dakako, ovce nam nisu „stranci“, pogotovo u zemlji čiji je položaj dušu dao za zemljoradnju i stočarstvo. Ali, ovce same po sebi nisu ni najzahvalnije, bar kada je reč o njihovoj „poziciji“ u tanjiru ili u obliku mekih, toplih džempera.

U prevodu, za naciju koja voli jagnjetinu (ili da se zimi „upakuje“ u kvalitetan vuneni šal), ovaca zapravo ni nema toliko mnogo. Samim tim, Srbija se ne može pohvaliti ni kapacitetima za izvoz ovčijeg mesa i sirovina.

Ovčarstvo – skupa rabota, a slabo isplativa

Što se rasa ovaca tiče, jedna se izdvojila kao dominantna – pramenka. Ali, sirovine koje se od nje dobijaju su, takođe, relativno „tanke“. Zato je s pravom umelo da se postavi pitanje isplativosti njenog uzgoja, a da to nije „na veliko“ – odnosno, na većim, specijalizovanim farmama. Uz to, pramenka slovi i za donekle zahtevnu rasu (po pitanju ishrane i reproduktivnog kapaciteta), a sve to da bi se na kraju dobio prilično „mršav“ proizvod.

Ovakvo je, ukratko, bilo stanje u domaćem stočarstvu sve do ’90-ih godina prošlog veka. Ako je i moglo nešto po tom pitanju da se učini, inicijativa je trebalo da dođe od, za to, merodavne institucije. U ovom slučaju, to je bio Institut za stočarstvo, ušuškan kraj autoputa Beograd-Zagreb.

Ni „stranci“ nisu savršeni...

Na tamošnjem Odeljenju za ovčarstvo, počelo se razmatrati kako da se reši ova „rana“ domaćeg stočarstva. I s razlogom se u opisu konkretnog Instituta navodi da je reč o, između ostalog, naučno-istraživačkoj instituciji. Jer, ovakav problem (to jest, rešenje) je zahtevao kompleksan pristup – naročito na polju genetike.

Ideja je, naime, bila da se premoste izvesni nedostaci kojima je ovca pramenka inače sklona. Ali, pramenka, iako najmnogobrojnija, ipak nije bila jedina ovčija rasa na našim prostorima. Jedan manji procenat su sačinjavali „mešanci“, koji su se sparivali mahom sa inostranim rasama.

Inostrane rase su, pak, imale sopstvene boljke – nisu se sasvim prilagodile domaćem podneblju. U prvom redu, takva je bila „sudbina“ virtemberške ovce, kao i francuske rase il de frans. Otuda se ustalilo pravilo da se inostrane rase ukrštaju sa domaćim, ali što se tiče Instituta za stočarstvo, tamošnji naučnici su odlučili da dobrano podignu ulog.

Ukrštanje može da počne

Projekat je startovao početkom ’90-ih godina, na čelu sa dr Milanom P. Petrovićem. On je najpre podsetio „zavičaj“ ovce pramenke – najviše se gajila na zapadu Srbije – i tom prilikom se zaputio u Pirot i Dimitrovgrad. Tu je nabavio jedno stado i privremeno ga skućio na farmi „Bele Vode“ u Pirotu.

Jedna ženka pirotske pramenke je potom sparena sa ovnom rase virtemberg. Za početak zvuči jednostavno, ali dr Petrović i njegovi saradnici su uzimali u obzir i tadašnju statistiku. Prema njoj, jagnjeće meso je u Srbiji činilo 70% proizvodnje mesa, a dobijalo  se od ovaca starih do 90 dana. Ako bi se pirotska pramenka ukrstila sa nekom od inostranih rasa, mogla je da se dobije ovca koja bi uz manje prehrane davala veći prinos.

Iliti – ne bi bila „zahtevna za održavanje“, a od nje bi se dobijale kvalitetne i izdašne sirovine.

No, sparivanje pirotske pramenke i virtemberškog ovna bio je tek početak. Jaganjci su morali da se presele na Institut za stočarstvo i na tamošnju eksperimentalnu farmu, a dr Petrović i njegovi saradnici su imali na umu i da u ceo eksperiment uključe treću rasu – il de frans.

Nova „misica“ je rođena

Zadatak nije bio lak, jer je podrazumevao da se, osim „samo“ sparivanja, isprati nekoliko generacija ovog ukrštanja. Tome je trebalo dodati i raznorazne formule i genetska ispitivanja, tako da je nova rasa zvanično ustanovljena tek 1997. godine. Valja napomenuti i da dr Petrović ovo nije mogao da učini bez podrške države, odnosno, tadašnjeg Ministarstva nauke.

Rezultat je, pak, bio više no zadovoljavajuć. Od tri ukrštene rase, domaće stočarstvo je dobilo ovcu koja je bila fizički izdržljiva i snažna, sa belom vunom bez mrlja i sa pozamašnom mišićnom masom. Ovo poslednje je značilo i da su kosti ove ovce težile svega 17% njene ukupne telesne mase – u prevodu, dobijalo se više kvalitetnijeg mesa za ovcu prosečne veličine.

Vuna se, takođe, isticala po kvalitetu, kao i činjenica da je nova rasa bila prilično dugovečna. Ipak, najinteresantniji detalj celog eksperimenta bio je naziv koji mu je dr Petrović nadenuo: kao njen idejni tvorac i „otac“, nazvao ga je – Mis ovca.

Ne samo da je Beograd dobio sopstvenu, autentičnu rasu, već je ova ovca postala i svojevrsna „misica“.

Reklo bi se da je to ime i zaslužila, jer je od tri odabrane rase pobrala najbolje kvalitete. To je, ipak, razlog zbog kog joj neće sledovati sudbina „regularnih“ misica: umesto okićena pobedničkom lentom, završiće u nečijem tanjiru. Avaj, sa vedrije strane gledano – Beograd je verovatno jedina prestonica na svetu koja može da se nazove zavičajem autentične, Mis ovce.