U nekom od prethodnih života je sigurno bila zvezda NBA. U poslednjih devet, parket je zamenila tribinama i odatle je mirno, ali bez da joj ijedan detalj promakne, posmatrala „svoj“ tim – crveno bele, dok zajapureno dodaju loptu u Pioniru (danas hali „Aleksandar Nikolić“). Kako drugačije objasniti da je jedna obična mačka gotovo stala u rang sa strogim košarkaškim trenerima, čak i od njih zadobijajući neuobičajenu naklonost?

Jednu reč bi u gornjoj rečenici valjalo ispraviti: Ljubica nije bila samo obična mačka. Na kvadraturi njene rezidencije bi mnoge mačke pozavidele, kao i na činjenici da je o njoj brinula cela svita dvonožaca. Sve je ličilo na holivudsku od-trnja-do-zvezda priču – naizgled ni po čemu upadljiva krznena loptica osvojila je simpatije i pažnju momaka sa parketa. I ne samo njih, nego i fanova koji su pratili utakmice. Među njima je, razume se, bila i Ljubica – maca koja je slučajno zalutala u Pionir pre bezmalo 20 godina.

Od ulice do miljenice

Nije bilo u planu (bar ne odmah) da se jedna zbunjena lutalica predugo zadrži u Pioniru. Bilo je to sada već davne 2007. godine, kada je Steva, tada domar u dvorani, na ulici pronašao mače. Doneo ga je u Čarlija Čaplina, čisto da ga, za početak, zbrine. Ali, desila se ona priča nalik holivudskoj: krznata ženkica je postala miljenica svih zaposlenih, a svoj stalni krov nad glavom je pronašla baš u sportskoj hali.

Ljubica, kako su je nazvali, nije u Pioniru bila samo običan podstanar. Poznata je ta mačja tendencija da prisvoje sve što im padne pod šapu – nazovite to pitanjem temperamenta specifičnim za mace, ali Ljubica je tu crtu vrlo asertivno ispoljavala.

I zaista, da ste pitali nekoga od radnika u Pioniru, rekli bi da je Ljubica ovde prava gazdarica. Bilo je dovoljno primetiti da su u svakoj odaji, u svakoj obližnjoj prodavnici i lokalu, stajali čančići sa hranom i mlekom. I retko kad su bili prazni, jer je mačje hrane uvek bilo u šteku.

Miševi više kolo ne vode

Ako ste do Hale „Aleksandar Nikolić“ dolazili poslednjih godina, možda ste čuli da Ljubica nije bila samo njena neprikosnovena vlasnica. Bila je trener i saigrač, navijač i „inspekcija“, i retko šta je moglo da prođe bez njenog znanja. Nije to bilo neuobičajeno za macu koja je na ovom mestu provela punih 18 godina. Ali, kada se tek uselila u halu, Ljubica se umešala u poslove koji su ipak više priličili jednoj mački.

Tih ranijih godina se govorilo da je Pionir vrveo od miševa. Ljubicu je, što se toga tiče, sačekala prava gozba, a svedoci vele da je problem sa glodarima vrlo brzo sasečen u korenu. Dakle, obavljala je Ljubica i uobičajene mačje dužnosti, ali se nije zadržala isključivo u sektoru deratizacije. S obzirom na prirodu događaja koje je ugošćavao Pionir, bilo je logično da i ona kad-tad avanzuje u „karijeri“.

Možda je rođena s tim...

Krznenog stanara (pardon, vlasnika) su uskoro počeli da primećuju svi. Ekipe koje su trenirale, njihovi treneri i navijači i, prirodno, maca na tribinama nije bila samo interesantan „dodatak“, već je osvojila i simpatije posetilaca Pionira. Interesantno je bilo videti i kako se Ljubica navikavala na ove nesvakidašnje okolnosti.

Zapravo, izgledalo je kao da nije ni morala da se navikava.

Većini zaposlenih u Pioniru je baš ta sitnica bila upadljiva. Mačke su inače poznate kao stvorenja koja ne vole buku – sa njihovim natprosečno osetljivim sluhom, ne prija im zvuk pištaljki, škripanja patika i navijačkog bodrenja. Ali, Ljubica je po tom pitanju iznenadila sve koji su pazili na nju. Ne samo da joj galama nije smetala, već se činilo da je doslovno srasla sa košarkaškim terenom.

Crveno-beli su došli nešto kasnije: Pionir je postao njihova sportska kuća 2019. godine. Ljubica je do tada već sakupila staž kao posmatrač, „inspektor“ i podrška – a bogami, i kao učesnik.

To je manje bilo problematično na samim treninzima – ali, Ljubica nije marila ni da nakratko prekine utakmicu. Tako je jednom išetala na teren i počela da se vrzma među nogama, pa su, hteli ili ne, timovi morali da naprave neplaniranu pauzu. A Ljubica, „mrtva ’ladna“, naravno da nije videla problem u skretanju očiju na sebe.

Nedokučiva gospođa mačka

Igrači Zvezde su je, naravno, prihvatili kao svoju (kao da su se nešto pitali), pa je Ljubica bila slobodna da rezerviše i svoje sedište na tribini. Mada joj buka nije smetala, umela je da se uzvrpolji – na primer, pred neki važan košarkaški susret. Očevici bi govorili, kao da je predosećala da treba nešto značajno da se desi. Ali, po samom držanju kraljice parketa, teško da se moglo nazreti ikakvo uzbuđenje.

Takva je bila Ljubica, naročito kada je zašla u godine. Pogled joj je bio neopterećen svakodnevnim dešavanjima, delovala je, usudili bi se reći, čak i pomalo uobraženo. Iako je potekla sa ulice, a zatim počašćena ljupkim imenom, Ljubica je, videlo se iz aviona, imala držanje jedne aristokratkinje. Mogli ste da je mazite, ali je ipak preferirala da je ostavite na miru. Daleko od toga da je bila drska – nipošto – ali, poneki svedoci bi priznali da je to bila mačka nedokučivog karaktera.

A nakon decenije i po u svojoj sportskoj kući, neko se dosetio da Ljubica zavređuje i nalog na društvenim mrežama. Ionako je već bila popularna i za nju je znala kako domaća, tako i strana košarkaška publika. Njen nalog je na bivšem Tviteru vodio jedan od navijača Crvene Zvezde, izveštavajući pratioce o aktuelnostima iz jedne nove – mačje – perspektive.

I još jednu stvar je Ljubici valjalo priznati: bila je to „prava gospođa“ kojoj se smešila i svojevrsna titula svedoka istorije.

„Čuvajte našu kuću...“

„Posle 18 godina sportskog života u najboljoj hali na svetu i kući mačke Ljubice, naša Ljubica je preminula u četvrtak, 5. februara“.

Ova vest je dočekala Beograđane početkom februara tekuće godine. Odmah se proširila njuz portalima, dokazujući koliko je Ljubica bila voljena i draga – ne samo među sportistima, već i među običnim svetom.

U njenih 18 godina je stao i deo istorije Hale Pionir, ali i deo domaće košarkaške istorije. Crveno-beli – kao i svi timovi koji su imali priliku da igraju pod Ljubičinom „supervizijom“ – mogli su da se podiče da su imali najvernijeg navijača. U polu-šali polu-zbilji, primećivalo se i da je Ljubica videla više treninga od najprekaljenijih trenera na svetu. A takvu će je pamtiti i reprezentativci i navijači: kao odanu, prefinjenu gospođu bez koje utakmice više neće biti iste.