Postoji u Beogradu jedna raskrsnica, naizgled ni po čemu drugačija od ostalih. Saobraćaj, moglo bi se reći, teče uobičajeno beogradski: trole koje vazda negde žure i semafori koji se retko kad umore od treptanja. U stvarnosti, retko ko bi se setio da je baš ta raskrsnica nekada mogla da vas teleportuje u jednu drugu evropsku prestonicu.

A da biste nekada davno otišli do Londona, niste morali da preletite 2.000 i koji kusur kilometara. Bio je taman tu gde se ukrštaju ulice Kralja Milana i Kneza Miloša. Današnje putešestvije do beogradskog Londona je, ipak, ponešto drugačije – umesto kilometara biste morali prošpartati desetine godina unazad.

Ostali biste, pritom, uskraćeni za dosta usputnih sitnica koje se podrazumevaju u engleskom Londonu: popodnevnog čaja, duplih autobusa i holesterolske bombe za doručak. Ali, do dana današnjeg je nestalo i podosta sitnica koje su se podrazumevale u ovom drugom, beogradskom Londonu.

Nestali su hotel i kafana, a odavno nema ni drvenih advokata i „kućica“ za semafore. Zapravo, jedini podsetnik na beogradski London je – ime. Ostalo je da visi u vazduhu i da bez mnogo razmišljanja izleće iz usta Beograđana, sviklih na dogovore poput „vidimo se kod Londona“. Ali, kada se, i kako, London uopšte „doselio“ u Beograd?

Kafana koja je rađala drvene advokate

Godina 1868. je bila jedna od onih koje su slovile za važne – ili je makar pripadala važnom periodu, u kome je Beograd pokušavao da se ratosilja amaneta turskih čaršija. U tom presvlačenju u evropskije odelo, a na mestu gde se ukrštaju ulice Kralja Milana i Kneza Miloša, vozdigla se i zgrada na kojoj je pisalo „Hotel London“.

Daleko je to bilo od raskoši i veličine. Zapravo, ime se čak moglo shvatiti i kao simbolika: da je Beograd pošto-poto želeo da se ugleda na zapadniji deo Evrope.

Arhitekta beše Andrija Vuković, a vlasnik hotela izvesni Kosta Stojanović. I dok se u njihovim imenima nije nalazilo ničeg neobičnog, o trećem se moglo koliko nagađati – zbog čega je pomenuti hotel nazvan baš „London“?

Objašnjenje možda leži u onovremenoj obuzetosti Beograđana svime što dolazi sa zapada. Ili, zbog mode da se gradskim zdanjima nadenu imena evropskih metropola – kako god bilo, ime se  uspešno primilo, toliko da je nadživelo i zgradicu koja ga je nosila.

A potonja je nalikovala većini sličnih zgradica slične namene. Sobe na spratu i kafana u prizemlju, na prvi pogled ništa što bode oči. Ali, sama lokacija je po koječemu ipak bila specifična.

U to vreme, knez Miloš Obrenović odlučuje da od ulice – koja će kasnije poneti njegovo ime – načini administrativnu žilu kucavicu. To je, uostalom, delovalo kao logičan sled stvari: par koraka niže hotela, nalazila se Narodna skupština, a koji korak u stranu – nekoliko ministarstava. U okolini hotela London slivali su se, dakle, činovnici, političari, ministri, advokati... A uz takvu gužvu, Beograd je dobio kafanu u kojoj su se vodile političke raspre i pisale tužbe, žalbe i ugovori. Ko god se razumeo u administraciju, seljacima je bio zlata vredan – a taj bi se u kafani naslanjao na drvenu ogradu i ispisivao pravne dokumente. Otuda je narod ove pravnike sa margine prozvao – drveni advokati. Po njima je „London“ postao i kudikamo poznatiji nego po meniju i kafanskim pesmama.

Foto: Milena Arsenić

Raskrsnica – pozornica

Nije trebalo otići mnogo dalje pa zateći sliku dijametralno suprotnu ovoj. S jedne strane ulice mladići, s druge – devojke. Prvi su šetali sa štapom i cilindrom, druge sa otmenim suncobranima. Pokoji (krišom) razmenjen pogled i, još ređe, učtivo „dobar dan“, ali cilj je bio postignut: da se i cure i mladići „pokažu“.

Takvo pokazivanje je bila ideja kraljice Natalije Obrenović. Naime, nagledala se kraljica „kako se to radi u Evropi“ – Pariz i Beč su, recimo, imali korzoe, a Beograd... Pa, ličio je na varošicu sa snažnim osmanlijskim otiskom. A ako je i Beograd želeo da zaliči na zapadnije prestonice, morao se uvesti red u gradske šetnje.

Tako je kraljica Natalija presudila da prvi beogradski korzo počinje baš kod hotela „London“. Važilo je, dakako, i nepisano pravilo da među mladićima i curama nema da bude mešanja. Osim, eventualno, onih pogleda krišom ili pokojeg osmeha.

Ali, korzo kod „Londona“ je brzo postao mesto svih Beograđana. Da dođu i prošetaju, da budu viđeni – bilo da su obične dame i gospoda, novinari, ljudi iz naroda, činovnici ili poznatija lica. A jedno od tih poznatih lica beše kraljica Natalija lično, koja je ovuda šetala sa svojim dvorskim damama.

U međuvremenu, „kod Londona“ je postala uzrečica koju je svaki Beograđanin obilato koristio. Novi toponim se usadio u kolektivnu svest, donoseći pritom još par važnih istorijskih trenutaka. Na istoj ovoj raskrsnici je postavljen prvi beogradski semafor, a pored njega beše i jedna kućica za saobraćajca. On je, pak, imao zadatak da pritiskom na dugme menja svetla.

Zasvetlela je uskoro i druga strana ulice, kada je u kafani „Hamburg“ uključena prva električna sijalica. Beograđani su se, malo je reći, utrkivali da vide ovo svetsko čudo. I možda jedina mana nezaobilazne raskrsnice beše ta što se niko nije trudio da je nekako sačuva zuba vremena.

Foto: Milena Arsenić

Do „Londona“ po lek – i po banane

Decenijama kasnije – i sada već na polovini prošlog veka – hotel „London“ je postao bleda senka nekadašnjeg administrativnog centra. Propadao je godinama, dok 1962. godine nije srušen.

A tu gde se rušilo, navikli smo, valjalo je sagraditi nešto drugo. Tako je hotel zamenila poslovna zgrada, a čuvenu kafanu – restoran. Pa onda diskoteka, pa onda kazino i na kraju – banka. Beograđanima je potonja ostala u gorkom sećanju, jer je „Dafiment“ tokom ’90-ih postala sinonim za piramidalne prevare.

Najzad, od svega što je London nekada predstavljao, ostalo je samo ime. No, u svom tom nestajanju jedne ere starog Beograda, ostalo je mesta i za šalu. Naime, jedina preostala, takoreći, relikvija ovog mesta bila je jedna apoteka. Nalazila se preko puta nekadašnjeg hotela, a za Beograđane je možda bila i najvažnija apoteka u gradu. Jedino je ona imala duže radne sate, pa ako se desi da zagusti, znalo se – trk kod „Londona“ po lek.

A na dotičnu apoteku je ’80-ih godina usledela prava navala. Beograd je tih godina morila nestašica banana, ali neko je (verovalo se, putem radija) objavio vest da su – stigle banane. I to ni manje ni više, nego u apoteku kod „Londona“.

A narod k’o narod – poverovao i krenuo da opseda apotekare. Ovima je ubrzo dojadilo da se objašnjavaju sa kupcima, pa su zalepili preko vrata cedulju sa natpisom Nemamo banane!. Ako ništa, šaljivdžiji je pošlo za rukom da „London“ još jedared, kao pre stotinak i kusur godina, pretvori u tačku masovnih susreta – makar se posluživši i šalom.