Pre nego što je Evropa dobila svoj Diznilend u gradu svetlosti, ako biste želeli nezaboravni provod, posetili biste Beč i njegov nezaobilazni Prater, gde atrakcije nikad nije manjkalo. Kako glavni grad ondašnje zemlje ne bi kaskao za takvom jednom metropolom, Beograd je dobio svoj minijaturni “grad zabave” sredinom pedesetih godina prošlog veka.

“Grad zabave” iz Torina

Rasklopljen u delove, “malecni Prater” u Beograd došao je direktno sa pogonske trake farbrike u Torinu. Po dospeću, na Tašmajdanu “sazidane” su zgrade luna parka, koje su bile ukrašena raznobojnim svetiljkama i fluorescentnim osvetljenjem, koje je treptalo i caklilo se poput novogodišnje jelke.

Bio je to ništa drugo nego grad u malom, čije ulice su bile oivičene paviljonima koji su pružali mnoštvo zanimljivosti nikad pre viđenih na ovim prostorima. Ta ekskluzivnost je bila skopčena za Beograd i Taš. Ukoliko bi imali petlje, posetioci su samo ovde mogli da iz prve ruke iskuse “sudaranja” automobilčićima, “letenje” avionom ili helikopterom, “spuštanje” tzv. tobogan-radarom sa neverovatnih 20 metara, te mnogim drugim atrakcijama koje su draškala sva čula.

Vožnja samo za najsmelije

Upravo tobogan-radar je bila najatraktivnija zabava za sve koji bi kupili ulaznicu. U pitanju je bila je impozantna čelična konstrukcija sa šest vagoneta, nalik onim za prevoz tereta iz kamenoloma, koji su po šinama pravili kružne putanje horizontalno i vertikalno. 

Mnogi su podozrivo gledali ka ovoj vratolomnoj vožnji, smetnuvši sa uma da se radi o pukoj primeni zakona fizike. Oni koji bi stegli zube i u pojedinim deonicima čvrsto sklopili oči, doživeli bi provod života, kao i grlobolju od silne cike i dreke koja bi se neumorno otimala van, na površinu, da svi čuju.

Ko bi hteo da pilotira?

No, kakav bi to grad bio kada ne bi imao svoj aerodrom. Ovaj “mali Prater” na Tašmajdanu imao je na raspolaganju vazduhoplovnu flotu za ne poverovati - pet minijaturnih aviona i pet istih takvih helikoptera zauzlanih za gvozdenu konstrukciju naizmenično su sletali i poletali u kružnom letu.

Piloti? Svaki posetilac koji bi pokazao trunku odvažnosti i stao u red za svoju priliku da pilotira ovim čudima tehnike. Briga o “nadmorskoj visina” bila je poverena uniformisanom čikici koji je jednim potezom ručice na komandnoj tabli spuštao i uzletao “razuzdane” letilice.

Skup “paklenih vozača”

Onima kojima je benzin bio u krvi morali su da trampe za struju, ako su želeli da obrnu koji krug po parku. Za razliku od autodroma kod Narodnog fronta, ovde su “autići na sudaranje” bili namenjeni i starijima, ali jedna stvar im je bila zasigurno zajednička - udesi se nisu kažnjavali.

Soba sa propadajućim podom

Ljubopitljivi gosti su imali priliku da spoznaju nešto što nikad pre nisu mogli - kako je to “lebdeti”. U ovom luna parku bio je postavljen i montiran tzv. rotor, poveća soba ovalnog oblika koja se okretala. 

Svi koji bi zašli unutra suočili bi se sa zakonom fizikom, odnosno centrifugalnom silom. Kada bi prostorija krenula da se okreće i kada bi postigla određenu brzinu, pod bi “propao”, a prisutni bi počeli da “lebde”. Sa smanjenjem brzine, pod bi se opet “magično” pojavio i svi bi čvrsto, sa obe noge, ponovo stajali na zemlji.

Kuća strave i užasa

“Grad zabave” imao je i svoju kuću strave i užasa. Svoju srčanost su mogli da prikažu svi oni koji bi preskočili prag ove improvizovane kuće i zakoračili pravo u tminu. Prema rečima organizatora, kuća strave i užasa je bila toliko sablasna da je bio dovoljan jedan susret sa njenim ukućanima da odagna svu hrabrost i odvažnost koja je čučala duboko u svakom posetiocu.

Zoo vrt u malom

“Mali Prater” u Beogradu je u okviru svog kompleksa sadržao i majušan zoološki vrt, koji je bio namenjen prvenstveno mališanima, ali i ljubiteljima životinja, bez obzira na njihovo doba. Svako je mogao da priđe, pomazi ili nahrani pomno odabranog četvoronožnog stanovnika zoo vrta na Tašmajdanskom parku.

Pretprazničko otvaranje

Svečano otvaranje je bilo nekoliko dana pre 1. maj 1956. godine, dok je sam “mali Prater” radio neprekidno za vreme praznika i to punom parom. Za svega 50 dinara, koliko je bila najskuplja ulaznica, beogradski svet je mogao da se uverite u silu inercije i centrifugalnu silu, te da “izmeri” strah na više vožnji. 

 

Kroz ovaj “zabavni grad” prodefilovala se masa ljudi, starih i mladih, usput našavši zanimaciju za sebe. Bio je to nesvakidašnji način da se provede Praznik rada na Tašmajdanu pre gotovo 70 godina.