Mada je odabir lokacije za atentat na kralja zasigurno izazvao strepnju, teško da je bio slučajan.

Ima slučajeva u kojima i tako važne figure nakratko spuste gard. To uglavnom nisu prilike kada se silazi međ’ narod, jer u gužvama svašta može da se desi. Svašta što bi se pretvorilo u pretnju po život te važne figure.

Otuda protokoli predviđaju izvestan stepen zaštite, srazmeran proceni rizika. Ali, kada je kralj Milan tog 11. oktobra (ponovo) sišao u narod, zaštita je, shodno okolnostima, mogla da se donekle olabavi. Jer, beogradska Saborna crkva je ipak slovila za lokaciju gde se ljudi okupljaju u miru. Logično je stoga pomisliti da se niko ne bi usudio da na takvom mestu pokuša krvoproliće.

Na stranu logika, ali zašto bi iko pokušao krvoproliće ispred crkve?

A u Kraljevini – rusvaj

Krajem novembra 1877., digla se kuka i motika oko Kragujevca i Topole. Tamošnji bataljoni su otkazivali poslušnost Milanu Obrenoviću – tada još uvek knezu – koji je imao da se hvata u koštac sa petovekovnim neprijateljem Srbije.

Poneki njegovi potezi su se, međutim, pokazali problematičnim: Srbija je bila iscrpljena, naročito posle srpsko-turskih ratova. Knez Milan je, sa svoje strane, davao utisak vladara koga se nisu ticale nevolje sopstvenog naroda. Ignorisao je i izostanak međunarodne podrške, te se odlučio na još jedno kidisanje na Osmanlije.

Okolnosti baš i nisu bile na njegovoj strani. Vojsci je manjkalo organizacije, ali je raslo i narodno nezadovoljstvo. Na sve to, knez je imao i oponenta u liku Petra Karađorđevića, koga su bataljoni iz Topole i Kragujevca pozivali da preuzme presto.

Kada su potonji odbili odlazak na front, stvari su se brzo odvijale: Topolska buna je potrajala nekoliko dana, ali je otkrila da knez Milan ima razloga za strah – zbog opštenarodnog nezadovoljstva pogotovo.

Udovica, po drugi put

Za Jevrema Markovića, Jeleninog supruga i kritičara državne politike, nikada nije dokazano da je direktno učestvovao u buni. Isti slučaj je bio i sa drugim viđenijim opozicionarima, što nije bio razlog da im Milan Obrenović ne pokaže zube.

Jevrem je uhapšen i optužen za zaveru i veleizdaju. Pošto je slovio za „opasnijeg“ protivnika – bio je socijalista i otvoreno se zalagao za promenu sistema – osuđen je na smrt, te pogubljen 1878. godine.

Za Jelenu Marković, taj trenutak se nije zaustavio samo na (još jednom) gubitku supruga. Kao udovici čoveka targetiranog zbog izdaje, smešilo joj se izopštenje – na stranu što je ostala i bez prebijene pare. Umesto daljeg koketiranja sa politikom, sklonila se podalje od očiju javnosti.

Pošto se zadesilo i da joj je otac bio bolestan (Ilka je otišla da ga pazi), izgledalo je kao da će njena biografija pasti u zaborav. Ali, povratak „na scenu“ je bio poprilično bučan.

Sačekuša pred Sabornom crkvom

U oktobru 1882. godine, Srbija je bila friško ustanovljena kraljevina. Milan Obrenović je kneževsku titulu zamenio kraljevskom, te donekle – ali, samo donekle – zamaskirao sijaset unutardržavnih trzavica.

Mada je i Berlinski kongres Srbiji doneo međunarodno priznanje, kralj Milan je i dalje išao uz dlaku narodnoj volji. „Pucao“ je na tešnju saradnju sa Austrougarskom, zbog čega je Beograd već izvesno vreme bio na iglama. U tako naelektrisanoj atmosferi, kralj je u jutro 11. oktobra stigao iz posete Beču.

Ispred Saborne crkve, gde je došao sa Savskog pristaništa, sačekala ga je ožalošćena udovica.

Kasnije su se slušala kontradiktorna smatranja: da je Ilka već izvesno vreme planirala atentat, ali da je namerno promašila metu. Dok je čamila iza rešetaka, nijednom nije promenila iskaz o isključivo samostalnom delovanju. Kralj Milan za takve iskaze nije mnogo mario, već je gledao kako da i ovu epizodu okrene u svoju korist.

Toplo-hladna pozadina zalutalog hica

Mnogo se narednih dana govorilo o Ilkinom pokušaju atentata. Očekivano, najviše prašine je podigla činjenica da se na tako nešto usudila žena. Bilo je teško shvatiti njen čin kao hladnokrvan i dobro isplaniran, a mnogo lakše kao osvetu podgrejanu „histerijom“ i bolom.

U memoarima Raše Miloševića – člana Narodne radikalne stranke i prijatelja Jevrema Markovića – stajali su redovi koji su išli u prilog onom prvom shvatanju. Navodno, Ilka se Miloševiću poverila da će osvetiti supruga zbog pogubljenja.

Istoričari bi, pak, rekli da se memoarima ne može uvek verovati – pritom, bio je to jedini trag koji je upućivao na potencijalni Ilkin motiv. Ali, nije se o svemu diskutovalo samo u političkim krugovima. Jovan Jovanović Zmaj – inače prijatelj prvog Ilkinog supruga – imao je sopstvenu verziju događaja ispisanu u stihu.

A ako je verovati čika-Jovi, Ilka je, videvši pred crkvom i suprugu kralja Milana, poklekla iz – saosećanja. Nije želela, kako je pisao Zmaj, da i Natalija Obrenović doživi sudbinu ožalošćene udovice.

(Još jedan) razlog za politički obračun

S obzirom na političku klimu, Zmajeva pesma nije ugledala svetlost dana u Srbiji – stoga je objavljena u Austrougarskoj. U međuvremenu, Ilku su čekali meseci policijske istrage.

Iako se držala svoje verzije – da je isključivo delovala sama – vlasti su bile sumnjičave. Uskoro su iza rešetaka završili i Ilkini prijatelji i poznanici. Samo je jedna od njih izjavila da je znala za Ilkinu nameru, ali do suđenja više nije želela da pisne ni reč.

Državni vrh se, pak, postarao da ovo bude nastavak lova na veštice – konkretno, razračunavanje sa delom protivnika i još čvršći autoritarni stisak. U aprilu iduće, 1883. godine, Ilka je osuđena na smrt.

Avaj, nije joj se dugo smešila sudbina pokojnog supruga. Smrtna kazna je preinačena u zatvorsku, ponajpre zbog negativnog odjeka u javnosti.

Hitac umesto glasa

Jedva da je od presude prošlo mesec dana, a Srbiju je zatekao još jedan sumnjivi razvoj događaja: Ilka Marković je pronađena mrtva u ćeliji požarevačkog zatvora. Sjatile su se lekarske komisije, ali njena smrt nikada nije razjašnjena.

Kako u narodu obično biva, takve sumnje su odvajkada bile plodno tlo za alternativna tumačenja. Tako se razvukla i priča da je Ilka pucala jer je bila zaljubljena u kralja.

No, biće da prava istina ipak ne trpi patetiku. Mada su se obrazovane glave tog vremena i dalje sablažnjavale – jer, teško je progutati činjenicu da „i žena može da puca“ – Ilka je, paradoksalno, bila (ispred) svog vremena. „Njeno“ vreme je, doduše, bilo u punom zamahu ponešto zapadnije od Srbije, gde su Evropom kolale ideje anarhizma i koncepti „propagande delom“ – uverenja da su pojedinačni činovi pobune jednaki simboličkim činovima otpora.

Na stranu što se okončalo neuspehom, Ilkino delovanje se lepo uklapalo u taj kontekst. I mada je Ilka u dizanju glasa ostala usamljena, daleko od toga da je njen hitac bio samo ogledalo skrhane udovice.

Ipak, nije ni Milan Obrenović mogao sasvim mirno da spava. Pošto se Srbija umirit’ nije mogla, sačekala ga je oružana pobuna u vidu Timočke bune. Sa prestola je otišao mirno, 6 godina kasnije i nakon dve decenije na vlasti – kada je abdicirao u korist sina Aleksandra.

Pročitajte i prvi deo priče: Jelena Ilka Marković (1): Kada se žena usudi da potegne pištolj na kralja