U noći između 6. i 7. aprila, dok je prestonica gorela pod bombama, u nepovrat je odlazila riznica srpske kulture. Nije bila jedina – vatra je gutala kuće i stanove, ali nije poštedela ni zgradu Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu.

Stotine hiljada knjiga, časopisa, dokumenata i rukopisa iščezli su u plamenu. Činjenica da su u Beogradu živeli već vekovima, samo je dodalo na težinu ionako katastrofalnog gubitka.

Na prvi mah, izgledalo je kao da je u pepelu nestala još jedna, ne toliko poznata priča: kako je nekolicina ljudi pokušala da spase što se spasiti moglo – ako je uopšte moglo. Čak i uoči bombardovanja, mogla su se (mada ne suviše glasno) čuti upozorenja koja su olako shvaćena. Decenijama kasnije, sve je otkrio izveštaj o poslednjim danima stare biblioteke.

Dan kada je i pamćenje iščezlo

U leto 1941. godine, intenzivna prepiska se vodila između Dragoslava Ilića, upravnika Narodne biblioteke, i Ministarstva prosvete i vera. Potonje je bilo deo tadašnje uprave u okupiranoj Srbiji, a upravnik je pokušavao da rekonstruiše čitav događaj. Šta je to uticalo na nezapamćenu devastaciju, i šta joj je uopšte prethodilo?

Interesantno, ali sam dokument, za razliku od knjiga, preživeo je rat. Čamio je jedno vreme u Arhivu Jugoslavije, na mestu kakvo bi takvom dokumentu bilo relativno neprimereno: u jednoj izdavačkoj firmi iz 1949. godine, gde je poslužio kao zaštitni omot.

Teško je pretpostaviti kako je tamo dospeo – možda u jeku posleratne nestašice papira, kada je preostala hartija mogla da služi najrazličitijim potrebama. Sve u svemu, izveštaj upravnika Ilića je posvedočio o i tada aktuelnoj boljki: da je kulturna baština neretko zavisila od entuzijazma pojedinaca. Institucije, sa druge strane, nisu uvek bile spremne da joj priznaju zasluženi značaj.

Knjige bez stalnog doma

Šestoaprilsko bombardovanje je dobrano dodalo so na ranu Narodne biblioteke – njena istorija nije bila slavna ni u prethodnim decenijama.

Tokom Prvog svetskog rata, dok se vojska provlačila kroz grad, trebalo je da deo bibliotečkog fonda bude evakuisan ka Nišu. Avaj, rat je učinio svoje, jer je poveći broj knjiga izgubljen u sveopštem haosu.

Tračak nade se pojavio kada je rat napokon završen – ali, sve se, sudeći po rečima Dragoslava Ilića, završilo na obećanjima.

Ilić je bio vrlo uporan u iznošenju svih aktuelnih problema. Objekat na Kosančićevom vencu bio je nepodesan za ustanovu od nacionalnog značaja. Niti je bilo trezora za vredne rukopise, niti dovoljno prostora – i ono što je preostalo, „pojela“ je vlaga. Upravnici su, po Ilićevim rečima, na te stvari godinama upozoravali. Zatrpavali institucije procenama i izveštajima, apeli su se čitali u štampi i slušali na predavanjima. I sve to manje-više... Uzalud.

Još jedna šansa za spas

Činilo se da je posleratna država imala drugačije prioritete – to se jasno videlo na izmenjenom licu grada. Podizane su zgrade banaka, privatnih i državnih administracija, a ustanove kulture su čekale bolja vremena.

Ali, umesto „boljih vremena“, Beograd je srljao ka još jednom ratu.

Početkom 1941., u Narodnoj biblioteci je bilo izuzetno živo. Osoblje je pripremalo na desetine sanduka – njih 38 je poslužilo za rukopise, a još 22 za stare knjige, časopise i pisma.

Sve je to trebalo da pođe put manastira Blagoveštenje kod Užica, ne bi li se dragocenosti sklonile na bezbednije mesto. Ali, iz Ilićevog izveštaja su iskrsavali detalji u koje je teško bilo poverovati. U nedostatku sredstava i materijala, zaposleni u biblioteci su se snalazili na o-ruk. Sami su kupovali eksere i katance za sanduke, iščekujući da će ovi biti natovareni u vojna vozila. Najzad, 31. marta dospeva i naređenje za evakuaciju.

...I još jednom ostavljeni na cedilu

Iako se činilo da će biblioteka ipak biti spašena, nekoliko dana ranije stiže hladan tuš. Naprasno, Ministarstvo prosvete odlučuje da se evakuacija obustavi.

Upravnik Ilić je za to saznao 3. aprila, kada je upriličen sastanak sa predstavnicima kulturnih ustanova. Svima je tada saopšteno da se ništa neće seliti. Obrazloželje?

Vojska nije imala dovoljno vozila.

Nakon par neuspešnih protesta, Ministarstvo je savetovalo upravnike da sami sklone knjige u podrume zgrada. U slučaju Narodne biblioteke, to ni izbliza nije bilo dovoljno. Na stranu što običan podrum nije isto što i trezor, već je nemoguće u takvoj prostoriji očekivati da će knjige i rukopisi biti zaštićeni. Jedino što su radnici mogli da očekuju, jeste da će ih do podruma „prebaciti“ vojna vozila.

Umesto kamiona – avioni

Rani jutarnji časovi 6. aprila i dalje su tekli u iščekivanju. Po dogovoru, zaposleni u biblioteci su očekivali da će stići bar deo kamiona koji bi prevezao sanduke na sigurno. Ali, umesto kamiona, začuo se huk nemačkih bombardera.

U trenutku napada, upravnik Ilić se sa nekoliko zaposlenih zatekao u zgradi biblioteke. Prvi nalet bombi zaobišao je zgradu, iako su okolne eksplozije od siline porazbijale prozore i vrata.

Upravnik je nekako pokušavao da iznađe pomoć. S obzirom na okolnosti, ministarstva i kancelarije već su bili prazni. Nije se moglo dopreti ni do onih koji su bili zaduženi da obezbede zaštitu.

Pukom slučajnošću, biblioteka je preživela inicijalne udare – čak i tokom popodneva, kada je bombardovanje bilo najjače. Požar je zahvatio zgradu iduće noći, kada je počeo novi vazdušni napad.

Bez šanse za predah

U roku od nekoliko sati, vatra je progutala veći deo riznice koja je sakupljana vekovima. Srednjevekovni rukopisi, prepisi Dušanovog zakonika, stari muzički zapisi i brojni dokumenti – sa njima je nestala i šansa da će ikada moći biti obnovljeni.

Najverovatniji scenario beše da je požar izazvala bomba bačena u okolini Savskog pristaništa. Plamen se brzo proširio do potkrovlja biblioteke, pretvarajući sve u pepeo. Ali, iako zgrade više nije bilo, Narodna biblioteka je, uprkos teškim uslovima, nastavila sa radom.

Glas zaposlenih se čuo prvi – i uspeo je da dopre do ogromnog broja građana. Nastojanje da se brže-bolje prikupi nova kolekcija knjiga, počivao je na nekoliko pojedinaca i desetina običnih građana. Ljudi iz Beograda i cele Srbije počeli su svoje knjige i časopise da poklanjaju biblioteci.

No, bilo je i onih koji su pokušavali da pošto poto pronađu krivce.

Ko je zaista kriv?

Neočekivano, na udaru optužbi su se našli – bibliotekari. Dušebrižnici su smatrali da je njihovo (ne)činjenje izravan uzrok gubitaka te, da su oni postupili drugačije, ne bi ni do ovoga došlo.

Tome se odlučno usprotivio upravnik Ilić. U izveštaju je podsećao da su upravo radnici biblioteke izgarali ne bi li spasli knjige.

Dragoslav Ilić, doduše, nije pokušavao da iznalazi prazna opravdanja. Sa stranica njegovog izveštaja, moglo se nazreti sa čime se Narodna biblioteka (neuspešno) hvatala u koštac.

Jer, nisu ni bibliotekari, niti on lično, sve mogli sami. U trenutku kada im je podrška bila najpotrebnija, druge nadležne institucije su kontinuirano ostajale gluve. A kada su ministarstva nema, onda i vatri ostaje otvoren put da proguta ono što je za kulturu najznačajnije – i to za samo nekoliko sati.