S obzirom na vreme koje je Srbija provodila ratujući, jedna stvar je bila izuzetno dobrodošla – imati što više vojničkog kadra. Njega je valjalo negde i obučavati, jer narodna vojska, ma koliko slavljena, nije se mogla strpati u isti koš sa profesionalcima.

Zato je, početkom ’40-ih godina 19. veka, Ilija Garašanin predložio da Kneževina dobije Artiljerijsku školu. Potonja je otvorena 1850. godine i bila je, takoreći, preteča Vojne akademije. 30 godina kasnije, Artiljerijska škola je reogranizovana pod palicom potpukovnika Jovana Miškovića, dobila je novi naziv – Vojna akademija – i novo ustrojstvo. Dolazeće decenije, u kojima se više ratovalo nego što nije, uslovile su i da akademija katkad radi sa prekidima. Ali, klica je posejana i, uz nekoliko iteracija u nazivu (a u skladu sa izmenama u nazivu i veličini teritorije kroz koje je Srbija naknadno prolazila), Vojna akademija je izrasla u ustanovu kakvom je znamo danas. Jedan njen deo je naknadno dobio i novu namenu: „ugostio“ je postavku Muzeja banjičkog logora.

Tome je na ruku išla i lokacija Vojne akademije, smeštene u kasarni Jovana Miškovića na Banjici. Ono što je provejavalo kroz varoške legende je i priča da je svojevremeno ugostila neke poznate figure – poput nekadašnjeg prvog čoveka Libije, Muamera el Gadafija.

Nema odmora dok traje obnova

Mada je rat već odavno bio gotov, zaostavštine mutne prošlosti su uporno odbijale da odu. Beograd je, doduše, u međuvremenu krenuo putem prosperiteta: radilo se i gradilo, kako u visinu, tako i u širinu. Ono što su nekada bila sela u okolini grada – uključujući i Banjicu – sada su postajala predgrađa u pravom smislu te reči. Pritom, nova „moda“, pogotovo tokom ’70-ih godina, bila je da se u gradu i okolini podižu – soliteri.

A banjički soliteri su bili pomalo drugačiji od ostalih. Zapravo, urbanisti su imali na umu da celo naselje nakon rata bude građeno za vojna lica. Ali, ušunjao se i ovde podsetnik na činjenicu da je Banjica bila adresa najvećeg konc-logora.

Ideja oko koje se sastala trojica arhitekata – Aleksandar Stjepanović, Slobodan Drinjaković i Branislav Karadžić – nalikovala je trendovima kakvi su se viđali po Evropi. Nešto poput naseljâ dovoljnih sami sebi, tako da ljudi ne osete da su daleko od užeg jezgra. Nije, dakle, bilo dovoljno načičkati zgrade, već dodati i druge sadržaje: tržne centre, restorane, sportske sale, parkove i škole. Konkurs trojice arhitekata je odneo ubedljivu pobedu 1971. godine i „zabetonirao“ (doslovno i figurativno) budući izgled Banjice.

„Crvene“ lamele su, ipak, delimično gledale i u prošlost. Dvanaestospratnice koje je projektovao Stjepanović su nalikovale četvrtastim ljudima, sa četvrtastim glavama i „slepljenim“ ramenima. Simbolika je proizašla iz onog mutnog, ratnog poglavlja, kada su zatvorenici iz Banjičkog logora odvođeni na stratište u Jajince. I oni su bili vezani, baš kao ove zgrade „uvezane“ ciglom i betonom. A i one, ma gde da su dizane, nosile su sopstvenu simboliku: prosperitet kome je samo nebo granica, pa je bilo šteta zaustaviti se na dvanaestom spratu.

Zašto baš „Pet idiota“?

„Treba da se vide iz svih delova grada, ali da ne budu obične četvrtaste kutije“ – na ovoj premisi su slagane cigle za najviše banjičke solitere. Arhitekta Miodrag Ružić je još dobio nalog da ih mora biti pet, a sve ostalo – prvenstveno simbolika – postalo je podložno različitim tumačenjima.

Ako je verovati pisanim izvorima, broj pet se vezuje sa JNA, koja je tokom oslobođenja Beograda raspolagala sa pet divizija. Postoji i aluzija na pet brigada koje su oslobodile (samo) Banjicu, te je pet solitera podignuto u čast ovim palim borcima. A oktobra 1944. godine, nakon oslobođenja Beograda, Banjica je ugostila i smotru koju je nadgledao Josip Broz lično. Komunisti su ubrzo nasledili okupatorsku vlast, a jedan od njihovih i simbola eks-Jugoslavije provukao se i kao simbol pet solitera. Vladao je stav da su oni pozicionirani tako da tvore petokraku kada se posmatraju iz vazduha, ali ako je zaista tako, izgled terena donekle demantuje ovu zamisao.

Petokraku nećete pronaći, ali su soliteri do danas ostali upečatljivi po visini. U Beogradu nisu bili sasvim usamljeni, jer je ovo bio period kada su se uzdizali i drugi betonski divovi – Istočna i Zapadna kapija, te Beograđanka bliže centru – ali na Banjici nije bilo te zgrade koja bi im parirala po visini. Tako usamljeni i nemi, Beograđane su više podsećali na... Idiote. A s obzirom na neformalni, duhoviti nadimak, nije trebalo mnogo da se i on „zabetonira“ u svakodnevnom govoru.

I šampion je među „idiotima“ stasavao

Iako bi samo soliteri bili dovoljni da se o njima isprede traktat, nije Banjica ostala siromašna ni drugim toponimima. Ako tražite najoštriji kontrast betonu, naći ćete ga u Banjičkoj šumi – od 2014. godine nosi ime po skromnom, a legendarnom Timoti Džon Bajfordu, a „služi“ i kao zeleni pojas koji delom pravi granicu sa Voždovcem. Pa onda, kako ne pomenuti fudbal, koji se igrao u svakom banjičkom bloku. Ali, fudbal ovde nije ostao samo puka dečja razbibriga. Fudbalski klub „Rad“, iako često u senci crveno i crno-belih, za koju godinu će napuniti jubilarnih 70 leta. A baš preko puta stadiona Kralja Petra I, još jedna zgrada u koju će vas uglavnom muka naterati – Vojnomedicinska akademija, taman u komšiluku „obične“ Vojne akademije.

Nije urbana legenda ni da je na Banjici ispisan nadimak Josipa Broza. Vidi se, doduše, iz vazduha, kao što su „Idioti“ (navodno) zamišljeni da iz vazduha tvore petokraku. No, „TITO“ se, za razliku od zvezde, mnogo bolje vidi – samo otidite na mapu, i tačno ispod zgrade BIA (slučajnost?) uočićete ovaj neobični omaž. „Ispisan“ je stablima borova, jedino se slovo „I“ čini pomalo ukrivo nasađeno...

Ako ništa, Banjičanima je na ponos što su „othranili“ još nešto osim „idiota“. Do 2012. godine, u jednoj od „crvenih“ lamela živeo je Vlada Đoković. A kod njega bi često dolazio unuk i igrao fudbal sa društvom iz kraja. Dečkić je ovde išao i u osmoletku „Bora Stanković“, ali je već tada slutilo da će fudbalsku loptu zameniti lopticom za tenis. Ostalo je, kao što znamo, istorija, delimično oslikana i na muralima sa Noletovim likom. I upravo je istorija ono čega Banjici ne manjka – bilo da je sumorna ili pobednička.

Pročitajte prvi deo priče