Tek što se okončao Drugi svetski rat, a na beogradski Elektrotehnički fakultet je stigao jedan kapetan. Godinama unazad se nagledao svakojakih borbi, otkako je pripao redovima srpske revolucionarne omladine.

To ga je potom, još kao mladića, 1941. godine odvelo u redove Narodnooslobodilačkog pokreta. Umesto oslobođenja (imalo se tu vala još ratovati), naredne godine ga je čekalo mesto u logoru na Sajmištu. Onda ga je Gestapo uzeo pod svoje, dodelio mu prinudni rad u Trepči i najzad je nakon 1945. godine mogao da se vrati u Beograd.

Nosio je čin kapetana JNA, ali na Elektrotehničkom fakultetu je zapravo bio „povratnik“. Završio ga je uoči rata kao student elektrotehnike, a sada se vratio kao predavač.

Profesor Rajko Tomović bio je, pored toga, i naučnik reda veličine Mihaila Pupina. Potonji je još jednom postao besmrtan kada je 1959. godine otvoren Institut „Mihailo Pupin“, a Tomović, udružen sa kolegom Miodragom Rakićem, 1960.  je u njemu osnovao Laboratoriju za automatsku kontrolu.

Za inženjere i robotičare poput profesora Tomovića, ovo je bilo mesto sa koga se krenulo u osvajanje sveta. Osvojen je, najpre, računarski svet, kada je na Institutu konstruisan čuveni CER-10. Ali, Miodrag Rakić i Rajko Tomović su tek započinjali sa osvajanjima. Za ubuduće im je bila dovoljna samo jedna šaka.

I mi robota za trku imamo

S početka ’60-ih godina prošlog veka, SFRJ je već bila retka među retkima. Digitalni računar su imale još samo 4 evropske zemlje. Ovoga puta, profesor Tomović i oko njega okupljena ekipa stali su u red naučnika ispred svog vremena.

Ali, inženjerski svet je hteo još napred, prvenstveno u robotici koja je uzimala zalet posle Drugog svetskog rata. Sada je samo bilo pitanje ko će sledeći da iskorakne.

Dvojica profesora iz Beograda su već imala ideju, i to prilično ambicioznu: izvesti do tada neizvodivo, odnosno napraviti robote koji će da imitiraju ljude. Za početak, želeli su da pokušaju sa jednom šakom, da bude nalik ljudskoj i da može da hvata predmete.

Ono što je inicijalno izgledalo kao naučna fantastika, za inženjere i robotičare je, naravno, bilo potpuno izvodljivo. Sem toga, profesor Tomović je bio čvrstog uverenja da se za rešavanje izazova u robotici valjalo ugledati na prirodu. Naravno, za konačni proizvod je, osim nauke, trebalo i malo vremena, ali je robotska šaka za ondašnje pojmove „oživela“ relativno brzo.

Sasvim dovoljno da bude prva ikada robotska šaka na svetu.

Sa Instituta „Mihailo Pupin“ i njegovog odeljenja za robotiku izašla je 1963. godine. Rakić, Tomović i njihova ekipa inženjera su ujedno postali i pioniri protetike: sa 5 pokretljivih prstiju i nalik pravoj, ljudskoj šaki, ovu robotsku je pokretao motor jednosmerne struje.

Imala je još mioelektrično upravljanje i povratnu spregu koja je funkcionisala po sistemu senzora. Pošto je bila reč „tek“ o ’60-im godinama, s pravom se ovo moglo nazvati čudom tehnologije. Robotska šaka je umela da imitira dva ljudska pokreta: da se skupi sa ispruženim prstima i da se stisne u pesnicu, a inženjeri iz Tomovićeve Laboratorije su za sobom imali još jedan do tada neviđeni uspeh. Bio je to prvi put da je nekome pošlo za rukom da na veštačkoj ruci sinhronizuje rad prstiju.

Ceo svet na jednm dlanu

Osim što je pokorilo naučni svet, tehnološko čudo je dobilo ime po kome se bez greške znalo odakle je. „Beogradska šaka“ – tako je nazvan pionirski projekat sa Instituta „Mihajlo Pupin“. Prema prestonici su bile uprte i oči svetskih naučnika, i to upravo zbog ambicioznih planova dvojice inženjera.

Njihova zamisao je bila da „Beogradska šaka“ reši probleme osoba sa invaliditetom. Međutim, testiranja su pokazala i jednu manu – nije mogla da po(d)nese preveliki teret. Inženjeri su joj zato malo korigovali namenu: služiće, ako ništa, u svrhe nauke i eksperimenata. Iako nikada nije doslovno zamenila ljudsku, „Beogradska šaka“ se danas smatra pretečom svih ortopedskih pomagala.

Bio je to tek početak budućih istraživanja i tehnoloških usavršavanja, kako u robotici, tako i u ortopediji. A „Beogradska šaka“ je posebno zapala za oči naučnicima u SAD. Oni su, doduše, imali na umu nešto sasvim drugačije – bližio se trenutak prvog napuštanja zemljine orbite i putovanja astronauta na Mesec.

NASA, koja je već znala za izum srpskih naučnika, zatražila je da se jedan primerak robotske šake dostavi u Ameriku. Pošto je ovo bila jedina protetička šaka ikada napravljena, preko bare su shvatili da im i te kako može poslužiti – pre svega, kao uzor za sličnu, „američku“ šaku, koja bi pomogla astronautima u sakupljanju uzoraka sa površine Meseca.

Na kraju, duplikat „Beogradske šake“ se zanavek skrasio u Americi. Izučavanja uoči misije Apolo 11 su, zapravo, bila tek uvod u dugoročniju saradnju svetskih i ovdašnjih naučnika. Postoji i priča koja veli da duplikat šake preko bare nije stigao zabadava – Beograđani su patent zapravo prodali, a Amerikanci su ga platili u „valuti“ od nekoliko vagona žita.

„Beogradska škola robotike“ i lekcije za primer

60 godina nakon što je zauvek promenila tehnologiju, „Beogradska šaka“ je ipak ostala pomalo na margini. Robotika je u međuvremenu uznapredovala do neslućenih razmera, ali prve veštačke šake bi se slabo ko danas setio.

Njen duplikat koji je otputovao za Ameriku se skućio u tamošnjem Muzeju nauke u Bostonu. Ostatak planete nije krio fascinaciju beogradskim izumom, shvatajući ga kao novo poglavlje u nauci i tehnologiji. Za to vreme, inženjeri i robotičari iz SFRJ nastavili su da ovajaju svet tehnoloških čuda, a kolevka im je bila i ostala Institut „Mihajlo Pupin“.

Onda su i druga „čeda“ iz te kolevke postala uzor ovima u svetu – kao lektira iz koje su se hvatale beleške za istraživanja i izume u robotici. A dvojica glavnih i odgovornih, profesori Tomović i Rakić, sačinjavali su u međuvremenu i prave lektire.

Knjige koje su potpisivali su se čitale na mnogim svetskim jezicima. Rajko Tomović je svoj „know-how“ beležio i objavljivao u studijama i naučnim radovima, te tako hranio znatiželju onih koji će ostati iza njega: mladih generacija koje će nastaviti da se ozbiljno „igraju“ sa robotima.

Od onih nezvaničnijih priča, nagađalo se i da je „Beogradska šaka“ zapravo inspirisana stripom. Naime, oktobra 1962. godine se na kioscima pojavila „Čelična Kandža“, naučno-fantastična crtana saga britanskog pisca Keneta Bulmera. Da li je Rajku Tomoviću ovaj strip zagolicao maštu pa je rešio da naučnu fantastiku preobrazi u stvarnost, tek, „Beogradska šaka“ je već iduće godine počela da mrda prstima.

Sve u svemu, sve što se našlo na meniju beogradskih robotičara – od istraživanja do gotovih proizvoda u vidu patenata i novih „čuda“ – stalo je u naziv „Beogradska škola robotike“.

A originalna „Beogradska šaka“? Eno je danas u prestoničkom Muzeju nauke i tehnike sa još jednom malom pobedom: iako pomalo zaboravljena, stigla je da obiđe svet i kada je dobila poštansku markicu sa svojim „likom“.


Naslovna fotografija: Wikipedia / Muzej nauke i tehnike