Beograd, sredina ’60-tih godina. Prestonica se širila, a beton nicao kao pečurke posle kiše. Rastao je grad i u visinu i u širinu, jer, valjalo je skućiti sve veći broj Beograđana.

Dok je pretio da po veličini sustigne zapadnije prestonice, stanovnici su, u poređenju sa predratnim i posleratnim godinama, ipak živeli komfornije. Otvarale su se velike samoposluge i robne kuće – sve je bilo na dohvat ruke u gradu koji je brinuo o svojim stanovnicima.

O drugoj strani lagodnog života u velikom gradu uglavnom se nije govorilo. Tačnije, sve dok se prestonica nije još malo raširila ka Dunavu, a pogled na reku zaklonila velika gradska deponija.

„Hladan tuš“ na novoizgrađenoj Karaburmi

Beogradski sistem „brige za čoveka“ podrazumevao je, osim šopinga „sve na jednom mestu“, i nova radna mesta. I to mnogo novih radnih mesta, zbog čega su uposleni u gradskim firmama i sami mogli naseliti ceo gradski kvart.

Tako i bi: radnom narodu su namenjeni stanovi u novogradnji. Nekolicina takvih zgrada podignuta je, među ostalim lokacijama, nedaleko od centra na Karaburmi. Panorama grada sa jedne, i pogled na reku s druge strane bila je mnogo komfornija opcija od plaćanja kirije u trošnim sobama na periferiji.

Najveći deo ovih Beograđana nije ni pomišljao da će početak novog života zapratiti prilično neprijatan problem. Da stvar bude gora, isti problem je i prilično neprijatno mirisao, i to praktično pod prozorima novih, tek useljenih stanova.

Naime, komforan gradski život značio je i rastuće količine raznog otpada. Novonaseljeni na Karaburmi tek će osetiti sve (do tada) skrivene blagodeti života u velikom gradu.

Nevolje o kojima je Beograd ćutao

Građevinski, organski i neorganski, plastični, potrošački i (nekada) jestivi – otpad raznih vrsta i veličina bio je prateća pojava metropole u razvoju. Ni količine nisu bile zanemarljive, pa ga nisu mogli „progutati“ standardni kontejneri. Zbog toga se odvozio do desne obale Dunava i skončavao tik uz novoizgrađenu Karaburmu.

Deponija je ubrzo „pojela“ dobar deo obale: od Rospi Ćuprije, duž cele Višnjičke ulice sve do Ade Huje. Ako je Beograđani do tada nisu videli i marili, to je bilo i stoga što su nove zgrade u ovom delu nastajale tek pre šezdesetak godina. Što se čaršije tiče, tu se o razbacanom đubretu pričalo mahom kroz šapat.

Jedan od razloga beše i taj što kritika na račun poteza gradskih otaca praktično nije ni bilo – makar ne javnih. Tako se na dnevnim redovima nije nalazila ni ekologija, ali će za žitelje Karaburme ovo postati gorući problem.

Tek će se nakon toga pojaviti i prvi izveštaji u štampi. Svakako, problem nije bio neugodan samo za oči, već i za nos. Naročito se to na Karaburmi osetilo leti. Kako je rasla deponija, tako su se i neprijatni mirisi širili sve dalje – nekada i do Severnog bulevara i Novog groblja.

To i dalje nisu bile jedine muke Beograđana. Sa deponijom je isplivao još jedan problem – socijalna nejednakost u socijalističkom uređenju.

Decenija potrage za alternativom

Ono što je počelo naseljavanjem Karaburme, nastavilo se sumornom slikom koja je još više uznemiravala građane. Muškarci, žene i deca, svi odreda deleći sudbinu ljudi sa „dna društvene lestvice“, svakodnevno su na gradskoj deponiji tražili ponešto za sebe: od hrane i odeće do iole upotrebljivih sirovina.

Doznalo se i da u neposrednoj blizini postoji još jedno „naselje“. Nadomak Pančevačkog mosta, ovi ljudi su sebi udesili improvizovane kuće i barake. Dok su im siromašni sugrađani budili saosećanje, stanari Karaburme napokon su postajali sve glasniji. Pljuštale su žalbe, ali i apeli urbanista da se problem što hitnije reši.

Nezadovoljnicima se ubrzo pridružila i gradska štampa. Tada su već i gradski oci shvatili da je vrag odneo šalu.

Na rešenje se, međutim, čekalo više od decenije. Nova gradska deponija otvorena je tek 1977. godine, i to po istom sistemu kao na Karaburmi: daleko od očiju i daleko od grada. Takva lokacija bila je u Vinči, što je i dalje bilo rešenje na kratke staze.

Kada rešenje (ponovo) postane problem

Svega nekoliko decenija kasnije, ispostavilo se da je deponija u Vinči samo gomilala nove probleme. U međuvremenu je i prestonica još više porasla, a za to vreme, na novoj, na brzinu odabranoj lokaciji rasle su i količine otpada.

Osim problematičnog prizora i sporadičnih požara, deponija je ugrožavala i podzemne vode. Ispostavilo se naposletku da je od novog rešenja nastao novi problem.

Pored toga je bilo i otkrića koja su zbunila pojedine sugrađane. Jedan mladi reporter izveštavao je 2001. godine o neobičnoj gomili iskrsloj pod nekadašnjom deponijom kraj Dunava.

„Kada su započeli iskopavanja temelja za poslovne objekte u Višnjičkoj ulici”, pisao je izveštač, “graditelji nisu ni u snu očekivali na šta će naići kada su bageri zarili svoje kašike u zemlju Ade Huje: ispod tankog sloja rastresite zemlje na dubini od oko 40 santimetara ukazali su se više metara duboki slojevi odbačenih gramofonskih ploča, hiljada i hiljada njih“.

Dok se Vinča naposletku ispostavila kao novi gradski problem, rešenje za odlaganje gradskog otpada i dalje se traži. U međuvremenu, nekadašnjoj odlagaonici kraj Karaburme ostalo je ime Deponija, a tako je i danas ubeležena na prestoničkoj mapi.