Započevši šetnju jednim neformalnim priručnikom, dešifrovali smo pojedine odrednice koje Beograđani rado upotrebljavaju pri kolokvijalnom davanju uputstava zalutalim namernicima. U nastavku obilazimo preostale beogradske atrakcije, ne bi li podrobnije rastumačili njihova potencijalno apstraktna značenja.

Silikonska dolina

Ima jedna stvar zajednička Beogradu i San Francisku. Oba imaju svoju Dolinu, s tim da su asocijacije uz njih vezane u ovdašnjoj svesti fundamentalno oprečne.

Jer, dok su u Silicijumskoj dolini rasle (i nastavljaju da rastu) moćne IT korporacije, u Silikonskoj dolini cvetao je sasvim drugačiji poslovni poduhvat.

Nesrećne godine tranzicije imale su svakojake posledice. Za većinu su bile razarajuće, no našlo se i onih koji su u tome pristojno profitirali. Počev od sredine poslednje decenje prošlog milenijuma, takvi su se pojedinci i pojedinke okupljali u Ulici Strahinjića Bana, mahom u vidu novokomponovanih pevača i njima srodnih VIP derivata turbo generacije.

Uz njih su (pored skupih automobila) kao statusni simbol defilovale oskudno odevene gospođice koje su svoje prirodne atribute – takođe kao statusni simbol – dopunjavale onim silikonskim.

Otud i opšteznani naziv silikonskog prestoničkog toponima. No, reklo bi se da se i po tom pitanju prilike donekle menjaju. Iako su noćni klubovi i dalje među atrakcijama Dorćola, nekadašnja VIP menažerija vremenom je ustupila mesto mlađoj urbanoj populaciji.

Mitićeva rupa

Obećana zemlja vazda planiranih a nikada zaživelih neimarskih poduhvata.

Tako bi mogla glasiti rečnička definicija ovog prestoničkog toponima. Od svih nedosanjanih snova beogradskog Trga Slavija, najambiciozniji bio je onaj imućnog predratnog trgovca Vlade Mitića.

Ipak, najveća robna kuća u ovom kutku Evrope nije ugledala svetlost dana. Drugi svetski rat od nje je ostavio samo temelje, dok su posleratne vlasti gospodina Mitića ostavile bez kompletne imovine.

Ukleti plac u međuvremenu postao je među najpoželjnijim (i najskupljim) graditeljskim lokacijama. Decenijama je budio interes investitora ne manje ambicioznih od gospodina Mitića, no i njihovi su neimarski snovi ostali isto tako nedosanjani. Pojedini su čak pomislili kako bi decenijsko prokletstvo mogli razbiti udele li, recimo, u te svrhe darove u vidu 1500 nemačkih maraka.

Avaj, ni gđa Dafina Milanović u tome nije uspela. Mada, jesu jedan privremeni park (koji status privremenog nosi unazad tri decenije), sunčani sat i solarni punjač za mobilne telefone. Bar za sada.

Kod Franša

Francuski maršal Luj Franše d’Epere od Kraljevine SHS je 1921. godine dobio počasnu titulu vojvode srpske i jugoslovenske vojske.

Odlikovanje je zaslužio hrabrim upravljanjem srpskim trupama tokom Velikog rata. U to ime, d’Epere je u Beogradu dobio spomenik, a deo autoputa kroz prestonicu takođe je poneo njegovo ime. Međutim, čujete li kolokvijalni naziv „kod Franša“, znajte da se on ne odnosi ni na spomenik ni na autoput.

Nešto niže od autoputa – tačnije, pri samom ulazu na petlju na Autokomandi blizu Karađorđevog parka – nalazi se još jedan Franš. On će vas ugostiti ukoliko se izvedete na ekskluzivni obrok, ili upriličite svečanost poput venčanja ili korporativne proslave.
U protekle tri i po decenije, elitni restoran „Franš“ postao je rado posećivan među Beograđanima. U svakodnevnom govoru pak, dospeo je i na listu poznatijih toponima, a isti je slučaj i sa stanicom gradskog prevoza u neposrednoj mu blizini.

Nastaviće se...