Kada biste Beograđane pitali šta je sve u ovom gradu naopako, moguće je da biste čuli jedan poduži monolog. Bilo bi tu dosta tema za pretresti – recimo, poplavljeni aerodrom, koji je pre koju godinu bio prvi po broju letova u regionu. Ili, najmodernija ikada stanica Prokop, čije pokretno stepenište, ispostavilo se, balansira na jednom šrafu. Ili, neka nova moda da se semafori postavljaju na do tada neuobičajena mesta, poput kružnih tokova. No, ne mari – ako vam nije do zaglavljivanja u čepovima na Autokomandi, a vi na željenu destinaciju pođite metroom. (To što metro još uvek ne postoji, nije bila prepreka da se nekoliko karata već pusti u prodaju.)

Ova sitna nelogičnost će, po svemu sudeći, još pričekati dok ne počne da doživljava rasplet. Ali, nije samo nepostojećim metroima potrebno sijaset godina za izgradnju. Koliko god da je Beograd nakon Drugog svetskog rata munjevito rastao, podizanje pojedinih (za ono vreme) modernih zdanja i te kako je umelo da se otegne.

Jedan od tih (za ono vreme) rekordera bio je i Dom sindikata. Iako su prve cigle postavljene 1947. godine, svoj završeni oblik je dobio tek 1955. Još dve su godine prošle do okončanja konačnih radova, te je dvorana svečano otvorena u junu 1957.

„Čedo“ arhitekte Branka Petričića je odmah okićeno naj-epitetima. Najlepša, najveća, najmodernija i najudobnija sala – Beograđani bi pomislili da nije imala baš nijednu manu. Ali, pukotine su počele da se naziru (srećom, ne kao one na modernom Prokopu), te su i zamerke pljusnule na adresu tadašnjeg direktora Gojka Milakovića.

„Ko ti je ovo radio?“

Pojedini nedostaci tada najmodernije sale u Beogradu nisu se ni mogli uočiti na prvi pogled. Moralo je da se odsvira nekoliko koncerata, pa da publika (a i svirači) shvate da se nešto čudno dešava sa akustikom.

Uši su isprva nekako trpele, pa je problemu trebalo nekoliko godina da eskalira. Onda je početkom ’60-ih pokušao da mu se utvrditi razlog, ali su u te svrhe morale da budu angažovane čak dve komisije. „Dijagnoza“ je, pak, bila jednoglasna: greška u akustici. Zvuk su, kako se ispostavilo, ubijale prevelike drvene površine i veliki broj sedišta.

Struka je to preciznije pojasnila – na jednog slušaoca je moralo doći 6-7 kubnih metara prostora, a u sali Doma sindikata je taj prostor iznosio 4,9 m³. Reprodukcija je, osim toga, stradala i zbog odbijanja zvuka o drvene lamperije, što je posebno kvarilo ugođaj ljubiteljima klasične muzike.

Naravno, rešenje je podrazumevalo još jednu turu radova: zamenu drvenih površina gipsom i sasecanje broja sedišta. Za ovo poslednje je postojao i praktičniji razlog: naime, prolaz između redova u sali je bio preuzan, pa su se posetioci tiskali i pravili „čep“ dok ne izmile napolje. Otuda je sa leve i desne strane uklonjena po jedna loža u parteru, a umesto tih loža su izgrađene stepenice. Sada se komotnije izlazilo, bar u mesecima kada je sala primala publiku. Jer, raspored Doma sindikata je nalikovao na školski kalendar, zbog čega je sala tokom letnjih meseci bila – na raspustu.