Ima po beogradskim zgradama stvari koje se popnu na živce svakome ko ceni komfor.

Izdao vas je lift, a ne biste da milite stepenicama do 14. sprata. Odete do biciklane, a tamo – čitava familija, šira i uža, malih, sivih glodara. Ili, skršio se deo oluka – niste vi za to krivi, ali će cena popravke da se očita i na vašem Infostanu.

Umeju ljudi da kažu kako je život u stanu komforniji no u kući. Imate udobnosti poput centralnog grejanja, vrlo često manjeg i održivijeg prostora, iako vas nervira kada komšiluk iznad razvlači stolice po golom parketu. No, i to sve ide u rok službe komfornijem životu. Ali, šta ćemo sa problemima zajedničkog mobilijara, kada familija glodara u biciklani postane svačija i ničija muka?

Lepo se neko dosetio: udruži se skupština stanara, imenuje joj se predsednik, pa onda imate kome da kucate na vrata kada lift otkaže poslušnost.

Čovek za sve što ne valja

Nije to nova moda, naprotiv. Kada su po Beogradu počele da niču stambene zgrade, postalo je jasno da neko mora uzeti pod svoje i one svačije, a ničije muke.

Tako je u drugoj polovini prošlog veka ustanovljeno novo zanimanje. Titula „predsednik skupštine stanara“ došla je nešto kasnije – isprva se čovek zadužen za pitanja svih stanara odazivao na „nastojnik“.

Njegova vrata su bila adresa za sve što u zgradi ne valja: za pokvarene liftove i štetočine, za popucale cevi i, naravno, da se sa hodnika proteraju prljavština i nered. Znao je – štaviše, morao je da zna – sve što se po zgradi zbiva.

Čak, kada je nastojnička služba ustanovljena prvi put, zvučala je veoma formalno. Godine 1968., doneta je odluka da se takva služba uvede u stambene zgrade u društvenoj svojini na području gradskih opština.

Sve po P. S.-u

Lepo je to zvučalo u teoriji: odluka je nalagala da se zadatak nastojnika odnosi na staranje o „ispravnosti zgrade kao celine“, zajedničkih delova i prostorija, te instalacija, uređaja i zemljišta koje toj zgradi pripada. Uz to, imao je biti zadužen za čistoću, kućne uređaje i, naravno, za kućni red.

Dakle, ako ste na 10. spratu a nestane vam vode – pravac kod čika-nastojnika.

Razmišljalo se, takođe, i o potencijalnim nezgodnostima. Na primer, ako je zgrada imala baš mnogo stanara (stotinu ili više), morala se negde povući granica. Zato je udešeno da nastojnik u tom slučaju mora imati puno radno vreme. U isto vreme, predviđalo se da u velikim zgradama posebno bude organizovano čišćenje. Jer, nije lako samo jednom čoveku voditi računa o svim instalacijama, nadgledati zgradu i čistiti čitav objekat.

To je značilo i da skupština stanara može da poveri nastojničke poslove i održavanje čistoće stambenom preduzeću, pod uslovom da napravi poseban ugovor.

Sitne i krupne beneficije...

Interesantno je bilo da nastojnik neke zgrade nije nužno morao da bude i stanar te zgrade. Ali, kako će onda znati sve boljke ljudi sa kojima ne deli isti prostor?

Jednostavno: nastojniku bi po „službenoj dužnosti“ pripao stan u narečenoj zgradi.

Na papiru je to delovalo logično, pritom bi nastojnik uživao klasične obaveze i beneficije svog posla. Pored radnog vremena je imao godišnji odmor i platu, koja je po odluci iznosila 67.850 starih dinara.

Dakako, ne valja smetnuti s uma da je nastojnička služba, pre svega, nosila veliki teret odgovornosti. Jer, ono što crno-na-belo izgleda kao „uredno“ zanimanje, u praksi je, pokazalo se, brzo počelo da štuca.

Niste mogli da se otmete utisku da je nastojnik postao dežurni siromah kojeg svako vuče za rukav kad hoće.

...i vrlo krupni problemi

U odbranu stanara, ni to nije uvek bilo bez razloga. Jer, nastojnik možda jeste imao radno vreme – što se ne bi moglo reći za razne kvarove i slične neprijatnosti.

Liftovi ne gledaju na sat, pa neće natempirati da se pokvare baš do 3 posle podne.

Otuda se često dešavalo da nastojnici budu „uznemiravani“ u zlo i naopako doba. Stanari, jednostavno, nisu mnogo marili za njihovu formalno uređenu službu.

Nije prošlo mnogo pre nego što su i nastojnici digli bunu.

U to vreme je postojalo i nešto što se zvalo „Novosti za stanare“ – pamflet koji je izdavao grad Beograd, a koji se bavio upravo pitanjima života po prestoničkim zgradama. U tom pamfletu su, dakako, završile i vesti o pobuni nastojnika, samo ne na način na koji bi se nastojnici verovatno nadali.

„Skromni Nikola“

Elementarna logika bi nalagala da se nezadovoljstvo beogradskih nastojnika pogleda kroz prizmu falične organizacije posla. Međutim, gradske vlasti su nešto drugo imale na umu: da sve probleme svale na sirote nastojnike.

Naime, u „Novostima za stanare“ se pojavila priča izvesnog Nikole. Predstavljen je kao „skromni Nikola“, te kao nastojnik zgrada u Ulici 29. novembra (današnjem Bulevaru despota Stefana) od broja 86 do 92.

Zbog čega je bio tako skroman? Pa, zato što nije bio baš toliko nezadovoljan. Imao je lepu platu i godišnji odmor, što je na papiru izgledalo sasvim „čisto“. Ali, odala ga je jedna rečenica.

„Stanari ne vode računa o mom radnom vremenu i zovu me za svaku sitnicu“.

Čak mu ni to, dodao je, nije padalo teško – navikao je, a znao je da se prihvatio specifičnog posla. Znao je i da je te specifičnosti ištu da ponekad bude svima na izvol’te. Pritom, mogao je, pored nastojničkog, da radi još jedan posao (pod uslovom da dobije odobrenje, te da ga drugi posao ne ometa u nastojničkim obavezama), a čak su i stanari za njega mogli da izdvajaju dodatnih 500 dinara...

„Džaba vam novci...“

Skromni Nikola se, međutim, odrekao ove beneficije. Smatrao je, čak, da su nastojnici dobili razna neka prava, te da se nijedan „dobar“ nastojnik ne bi protiv njih bunio. Ali, u „Novostima za stanare“, ovo naravoučenije je donekle obojeno drugim bojama: možda nastojnički posao i nije tako loš, već su krivi pojedinci koji ne rade svoj posao kako valja.

Podigla se, dakle, buka, ali za ono za šta su se bunili, nastojnici su sami bili „krivi“.

Ni danas nije mnogo drugačije – ko god da se prihvati titule predsednika skupštine stanara, može da očekuje da će biti uznemiravan u naopaka doba dana i noći.

Možda i ne treba da čudi što većina glatko odbija tu „čast“. Kada manjkavosti odnesu pobedu nad povlasticama, onda ni reč „predsednik“ odjednom više ne zvuči toliko zabavno.