Ako do jula meseca niste isplanirali odlazak na more, bez brige – u velikom Beogradu i dalje imate priliku da odete na neko od ovdašnjih „mora“. Ada Ciganlija je po pravilu pri vrhu liste, praćena Lidom, gradskim plažama i gradskim bazenima.

Tako je bilo i pre bezmalo 50 leta. Ali, s početka ’80-ih, vrućina se useljavala i na naizgled neuobičajene lokacije. Naročito je bilo bučno u jednoj prodavnici na Terazijama.

Beograđani su ovde tražili drugačiju vrstu bega od gradske svakodnevice – neko bi odabrao klasiku, neko najnovijeg „narodnjaka“. A kada se razne note pomešaju u nekoliko kvadrata, onda moraju i drugi znatiželjnici da vide šta se tačno dešava...

Dileme uz lagane note

Nekoliko tih znatiželjnika je pisalo za tadašnji list „Nada“. Odlazak u prodavnicu ploča je stoga bio i profesionalni zadatak: proveriti šta njihovi sugrađani najviše vole od muzičkih nota.

Pitanje je za ono vreme bilo prilično aktuelno, čak i ozbiljno. Naime, domaća muzička produkcija je godinama unazad bila tema raznih debata. Raspravljalo se nadasve o šundu, dok su muzički urednici, pomalo nesnađeni, prebacivali vruć krompir u tuđe ruke. Diskografi su se, pak, pravili nevešti: tvrdili su da publici omogućavaju da sluša ono što i sama traži.

Neki drugi glasovi su smatrali drugačije – da publika sluša upravo ono što joj se servira.

A da bi se nazrelo koliko ima istine u toj dilemi, valjalo je direktno otići na mesta gde se prodaju ploče.

Pali brate, narodnjaci su zakon

U leto 1980. godine, statistika je bila otprilike ovakva: u robnim kućama se dnevno prodavalo oko pedesetak ploča. Čak 70%, otkrili su novinari, činila je narodna, takozvana novokomponovana muzika.

U toj statistici se potkrao i prilično jasan generacijski jaz. Narodnu muziku su preferirali stariji, a zabavnu – mlađi.

Prodavci su, osim toga, primetili još jednu sitnicu: kupci su im uglavnom bili muški Beograđani. Sve više prostora u radnjama su zauzimale kasete, ali uz nezaobilazne ploče od 45 i 33 obrtaja.

Razumljivo, reportere su zanimali odgovori sa lica mesta – otuda su upitali u jednoj robnoj kući šta se najbolje prodaje. Tu im je prodavac odvratio da „Šaban Šaulić ide kao alva“, mada za njim nije zaostajala ni Lepa Lukić.

Imao je prodavac, dakako, sopstvenu interpretaciju takve potražnje: ljudi vole kada im pevač zapeva, pa ih i usput i rastuži.

Laici i oni drugi

Možda je ovakav postotak bio posledica još ponekih spletova okolnosti. U većim robnim kućama, prodavnice ploča su zauzimale samo jedno malo odeljenje. I, kao u većini robnih kuća, prodavci nisu nužno bili vajni poznavaoci muzike.

Nije im posao stoga bio da objašnjavaju šta bi ko trebalo da sluša. Prodavali su to što ljudi traže, a kupci valjda sami najbolje znaju kakva im muzika prija.

Pa, može li onda prodavac da utiče na vaš muzički ukus? Odgovor je bio ponešto drugačiji u specijalizovanim dućanima.

U Nušićevoj ulici, radila je onomad Jugotonova prodavnica. Njen je vlasnik vodio mnogo detaljniju evidenciju: iz nje se pokazalo da je većinu prodatih ploča – oko 60% – činila zabavna muzika, i to uglavnom „domaćica“. Samo 20% je „otišlo“ na narodnjake, a ostatak (još 20%) su popunili klasika i džez.

A slušalo se i „Druže Tito“...

Naravno, brojevi i postotci bi u novinskom izveštaju delovali vrlo „suvo“ – a kada su zatražili imena, reporteri su dobili, recimo, Zdravka Čolića i grupu „Srebrna krila“. Ne suviše iznenađujuće za ono vreme, tražile su se i male ploče sa pesmama „Druže Tito, mi ti se kunemo“ i „Jugoslavijo“.

Bilo je, doduše, i simpatičnih zaključaka, poput onog da su mladi bili primetno zainteresovani za klasičnu muziku. Betoven je tu prednjačio, mada ga je sustizala i drugačija vrsta klasike, oličena u britanskom Pink Flojdu.

Iz toga se dalo ustanoviti da Beograd, po pitanju muzike, nipošto nije bio uniformisan. Iako su diskusije o šundu bile prilično glasne, imali ste i takva mesta poput knjižare „Kultura“ na Terazijama.

Potonja je ceo jedan sprat namenila kasetama i pločama, i to bez ijednog „narodnjačkog“ izdanja. Dominirala je upravo klasika, jer su vlasnici smatrali da prodavac ploča i sam mora dobro da poznaje muziku.

A postojao je u „Kulturi“ i takozvani samoizbor – mogli ste da uzmete ploču i da je poslušate, pa da odlučite da li vam se muzika sviđa...

Vox populi

Ista ta knjižara je bila poznata i po nastojanjima vlasnika da klasičnu muziku približe školarcima i mladima. Ali, do sad smo mahom videli šta o svemu misle prodavci i vlasnici radnji – šta je sa glasovima onih koji muziku zaista i slušaju?

Tek se tu dalo videti vaskoliko šarenilo ukusa.

Na primer, Jovan, student medicine, je bio mišljenja da Jugoslavija ima dobrih pevača i u narodnoj i u zabavnoj muzici. No, smetao mu je, takoreći, osrednji kvalitet pesama, pogotovo novokomponovanih. Tekstovisu bili banalni, smatrao je, ali su diskografi i muzički urednici morali pažljivije da biraju šta će snimati i puštati.

Jovan je, po sopstvenom priznanju, naginjao ka Arsenu i Gabi, a voleo je i „Dugmiće“. Njegova sugrađanka Gordana se, pak, žalila da se „previše govori o šundu“. Takvo etiketiranje je, po njenom mišljenju, samo pridonosilo da se takva muzika dobro izreklamira.

A bilo je i glasova iz suprotstavljenog tabora: prodavačica Julkica je, recimo, otvoreno branila „narodnjake“. Sa njom se stoga izvesno ne bi složio penzioner Živorad, jer je bio stava da bi mnoge pesme trebalo zabraniti.

Koliko ljudi, toliko ćudi

Dakako, Živorad je mogao imati ponešto drugačiju perspektivu. Starije generacije su verovatno bile uverene da se nekoć bolje znalo šta valja – i šta valja puštati publici. Bilo je, ipak, još glasova u korist domaćeg pop-roka, poput glasa školarca Gorana: za njega i njegovu generaciju, tipični predstavnici su bili „Riblja Čorba“ i „Atomsko Sklonište“.

Možda i bez inicijalne namere, reporteri „Nade“ su razvejali makar jednu manjkavost statistike: Beogradom su s početka ’80-ih dominirale najrazličitije muzičke note.

Zato su u istom gradu neki mogli da kupuju Šabana i Zoricu Brunclik, a drugi Čolu, Betovena, „Dugmiće“ i „Flojde“ – dakako, zavisno i od toga da li su ih birali u „Jugotonu“ ili u robnoj kući. Jedna stvar je bila sigurna: moglo je da se raspravlja o šundu ili dobroj muzici; malo je teže bilo te raspre potkrepiti samo suvom statistikom.

Diskografi su govorili jedno – da se i slušaoci nešto pitaju, dok su slušaoci mogli da odvrate – previše toga im se nudi. Slika na terenu je, ipak, bila najbliža istini: prestonica je, kao i danas, odjekivala i katkad zbunjujućom (dis)harmonijom.