Godina 1937., iako je bila pre (skoro) stotinu leta, u Beogradu je počela sasvim uobičajeno. Ako bismo je poredili sa onim što gledamo 100 godina kasnije, razumno je pomisliti da je manjkalo kojekakvih uzbuđenja – kako na domaćem, tako i na stranim terenima – koja bi prosečnog (Beo)građanina držala na ivici anksioznog napada. Slična dešavanja, a u obliku još jednog svetskog rata, imala su da sačekaju još koju godinu, pa su prvi meseci 1937. u poređenju sa tim delovali prilično dosadno.

Jedna vest je, isprva onako usput, promakla kroz dnevnu štampu. Na zemunskom aerodromu beše priveden jedan strani diplomata, pri čemu ga je hapšenje osujetilo u pokušaju da napusti zemlju sa, kako će se ispostaviti, lažnim pasošem. Diplomatski skandali nisu bili retkost u međuratnoj Evropi, pa se očekivalo da će i ova vest proći kao „svako čudo za tri dana“.

Čaršija se isprva nije mnogo uzburkala, kao što ni policija isprva nije dala mnogo zvaničnih informacija. Ali, detalji su, kako to obično biva, uskoro počeli da curkaju. Štampa je, takođe, odradila svoj deo posla, pa je ova saga iz dana u dan postajala sve čudnija. Za početak, saznalo se da dotični diplomata nije jedini završio sa lisicama na rukama.

Ko je uopšte taj Jovanović?

Na drugom kraju grada, na Karaburmi, policija je, takođe, radila svoj posao. Pretresala je jednu vilu u Radonjićevoj ulici, čiji vlasnik beše izvesni Jovan Jovanović. Taj izvesni je nekada radio kao šofer, pa je onda „apgrejdovao“ svoju prevozničku delatnost: vozikao je nekoliko luksuznih taksija.

Na prvi pogled, ništa spektakularno, ali na drugi ili treći – priča je počela da se urušava kao plafon u tek renoviranim javnim objektima. G. Jovanović je, pre svega, imao poteškoća da odgovori na naizgled jednostavna pitanja: kako je on, sa relativno prosečnim primanjima, mogao da priušti vilu i luksuzna vozila?

Ovo je, doduše, bio tek vrh ledenog brega – što ni policija tada još nije znala – pa je eks-šofer Jovanović, takođe, dobio lisice oko zglobova. Zasukali su se potom rukavi radi pretresa njegovog doma, ali su delovi pokućstva otkrili sve samo ne običnog porodičnog čoveka.

Prvi končići u zamršenom klupku

Kada je zašla u podrum Jovanovićeve vile, policiju je sačekalo nekoliko iznenađenja. Nekakve mašine za preradu i prostorije za sušenje nečega, a to „nešto“ je, pokazalo se, bio – opijum. Tome je valjalo dodati i poveću količinu sirovog narkotika, i to u vrednosti koja je premašivala pola miliona dinara.

Bilo je tu još sitnica, poput jedne hrpe luksuznih upaljača i oko tri stotine novih, nežigosanih špilova karata. U međuvremenu, policiji je, osim Jovanovića, dolijalo još petnaestak osoba. Među njima je bio jedan trgovac sa Palilule, jedan hemičar, ali i dvojica stranih državljana: Bečlija koji je u Beogradu bio redovan gost (i pride odsedao u skupim hotelima), te diplomata s početka priče.

Policija je, pak, imala svoje metode presecanja njihovih ruta. Naime, dva dana uoči hapšenja sumnjivih lica, na beogradsku Železničku stanicu su prispela dva kofera sa diplomatskim pošiljkama. Tako je bar izgledalo na prvi pogled, a pošto spada u službenu korespondenciju, ovakav predmet uglavnom ne prolazi standardnu kontrolu. Međutim, železničkoj policiji je jedan detalj bio čudan: oba kofera su bila prazna.

Pojavio se zatim i gospodin koji je trebalo da preuzme prtljag. Policija, i dalje sumnjičava, krenula je za njim, da bi je isti gospodin odveo pravo na kućni prag eks-šofera Jovanovića.

I čaršija je imala mnogo pitanja

Nije trebalo mnogo da se situacija razvije u neočekivanom pravcu. Dva sumnjiva kofera su bila vrh ledenog brega, a u njih, iako su bili prazni, bila je „spakovana“ krijumčarska šema koja je funkcionisala godinama unazad.

Očekivano, Jovan Jovanović je isprva negirao ma kakve kriminalne aktivnosti. Ali, ovo je sada već postalo pitanje od javnog značaja. Kako je štampa izlazila sa sve senzacionalnijim detaljima, interesovanja je sve više bilo i među beogrdskom čaršijom.

Jovanović nije imao druge do da prizna šta mu se stavljalo na teret, a pride da objasni i kako je funkcionisala čitava krimi-šema. Beogradska štampa je kasnije raščivijala kako je sve to izgledalo u praksi: sirov opijum, poreklom iz Bugarske i južne Srbije, stizao je u Jovanovićevu kuću. Potom se sušio i prerađivao u „gotov proizvod“, pri čemu je šofer imao pomoć hemičara kojeg je oslovljavao kao Fric.

Gotov proizvod je zatim pakovan u elegantne, male kutijice. Ovo je bila faza „importa“, a za eksport preko granice su poslužili diplomatski koferi.

Razgranala grana kriminala

Dobro su se krijumčari dosetili kada su odabrali upravo pošiljke diplomatskog tipa: em su zaobilazile kontrolu, em su imale zaštitu imuniteta. Tako su, najpre prazni, koferi doputovali do Beograda, a onda su išli na „punjenje“ na Karaburmu i potom se vraćali u inostranstvo. Operacija je, zapravo, bila izuzetno efikasna i dugo vremena je uspevala da prolazi potpuno neprimećena.

Iako je Jovan Jovanović pokupio dosta kajmaka (a videlo se to po njegovom skupocenom nameštaju, te luksuznoj odeći i nakitu njegove supruge), nekadašnji šofer je u celoj priči bio manje-više sitna riba. Kada se najzad razgranala i istraga, policija je navodila kako je ovo, pre svega, maslo dvojice diskretnih stranih državljana. Mada su imena u početku ostala javnosti nepoznata, znalo se da su ta dvojica deo međunarodnog krijumčarskog lanca.

Što se Jovana Jovanovića tiče, on je pristup ovoj ekipi dobio nakon poziva svog tasta iz Beča. Kada mu se kći udala za tog imućnog gospodina, dotični je već imao podosta godina staža u narko-kriminalu. Samim tim, poznavao je evropske narko mreže kao svoj dlan, pri čemu su „rasturači“ opijuma imali svoje ispostave u brojnim gradovima Evrope.

I Beograd je (narko) svet

Jedna od tih ispostava, kako se sada otkrilo, postojala je i u Beogradu. Štampa je otkrila da je na njenom čelu bio jedan „poznati beogradski kriminalac“, izuzetno dobro umrežen i sa zaleđinom uticajnih advokata. Zahvaljujući tome, nije mu bilo teško da se očas posla izvuče iz zatvora.

Dotični se, pored krijumčarenja opijuma, bavio i švercom zlata. Dakako, bio je i mnogo krupnija riba od nekadašnjeg šofera sa Karaburme. Ali, Jovan Jovanović je solidno omastio brk uvukavši se u ovu šemu, što je odmah bilo jasno i policajcima koji su mu zakucali na vrata. Onakva vila, a u njoj odela i skupi nakit Jovanovićeve supruge, sigurno nisu pazareni od plate jednog „taksi preduzetnika“. I mada je poneke detalje ovog slučaja policija zadržala za sebe, i on je naposletku završio poput krijumčarenog opijuma – „izvezen“ (samo uz više buke) na stranice evropske štampe.