Postoji jedna podrazumevana (pomalo i iritantna) stvar kada nosite poznato prezime. Upoznate se sa nekim, a on vas odmah preseče sa: „Je li ti dođe nešto...“ – pa navede poznatu osobu sa istim poznatim prezimenom.

Verovatnoća za takvo pitanje eksponencijalno raste ukoliko je to prezime ujedno i prilično retko. Na primer, Sondermajer: deo ljudi sigurno zna za gospodina Tadiju Sondermajera. A i nisu Sondermajeri Petrovići, pa da ih u Beogradu ima na desetine. Zato, ako naiđete na ime Staška Sondermajera, nije nelogično pomisliti da su makar dalji rod.

I zato, ako pokušate da pronađete „je li mu dođe nešto Tadija Sondermajer?“, kratko i jasno – dođe mu. Tadijin mlađi brat, možda ste primetili, ima i svoju ulicu u Rakovici.

Dečačić sa pedigreom

Na prelazu vekova – devetnaestog i dvadesetog – Sondermajeri u Beogradu nisu bili tek bilo ko. Glava porodice, Roman Sondermajer, radio je kao ugledni hirurg. Dok je on osvajao beogradsku elitu, stariji sin Tadija je docnije osvajao nebo nad Jugoslavijom.

Stanislav, odmilja Staško, rođen je 1898. godine. Od Tadije šest leta mlađi, bio je još prilično „zelen“ za velika osvajanja – možda sa izuzetkom da, za sada, zagreje skamiju u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Jer, obrazovanje se u ovakvim porodicama izuzetno cenilo. Jedino što je Staška eventualno moglo da ga odvrati, merilo se u ono vreme svetskim razmerama.

Prvi svetski rat ga je zatekao kao učenika šestog razreda. Nakon Sarajevskog atentata, posledično i objave rata od strane Austrougarske, zemlja je morala da se suoči sa brojnijim i spremnijim protivnikom. Nije bilo vremena za gubljenje, pa su se u vojsku javljale na hiljade ljudi – među njima i silni dobrovoljci.

Iz školske klupe u rovove

Nije ni podmladak Sondermajerovih u tome bio izuzetak. Dvojica starijih, Tadija i Vladislav, spakovali su se i otišli na front. Takvo što se od najmlađeg Staška nije očekivalo – ipak je imao nepunih 16 leta, mesto mu je u školskoj klupi.

Nije ni Staško imao dileme, samo ne na način kako je otac Roman to zamišljao. Junoša je bio uporan, hteo je da se pošto-poto pridruži starijoj braći.

Glava kuće – ni da čuje. Nije rat za tako mlado čeljade; uostalom, ocu i lekaru nije bilo teško zamisliti rizik od teških telesnih povreda. Verovatnoća da će jedan petnaestogodišnjak preživeti rat nije bila optimistična.

Staškova razmišljanja su išla u potpuno drugačijem smeru. Za njega bi ta odluka predstavljala pitanje dužnosti i časti, a ideja da ostane po strani bila je neprihvatljiva. Na koncu, isterao je po svom i sam, bez očevog pristanka, otisnuo se na front.

Nikada dočekani 16. rođendan

Prkos ga nije napuštao ni kada se našao u epicentru prvog velikog sukoba 20. veka. Umesto da ostane koliko toliko zaštićen – na primer, da mu se povere lakši zadaci „u pozadini“ – insistirao je da i on pođe u prve redove. Čak ni ostali saborci nisu mogli na Staška da gledaju kao na dete koje se, eto, slučajno našlo tu. Uvideli su koliko je odlučan i hrabar, što za jednog tinejdžera u ovim okolnostima nije nužno bila prednost.

Uto se bližila i jedna od prvih velikih bitaka i, ispostaviće se, prva savezniča pobeda: Cerska bitka. Staško je na frontu proveo tek nekoliko dana, ali se vladao kao domaći – rame uz rame sa drugim vojnicima, za koje je bio „jedan od njih“.

Nalazili su se tog 5. avgusta u selu Bogosavac nadomak Šapca. Staško je do 16. rođendana brojao tačno mesec dana. Tim pre je bilo tragičnije što ga nikada nije dočekao; manje zbog kratkog „staža“, a mnogo više zbog smrti u koju ga je odvela hrabrost i neustrašivost.

Daleko od očiju, daleko od doma

Pogibija mladog Staška skrhala je njegove saborce. Dakako, smrt se na ratištu nije shvatala kao puka neizvesnost – ali, kada rat tako brzo odnese najmlađeg među njima, onda ravnodušnosti nema mesta.

Iako se nije vratio svom domu u Beograd, Staška su prihvatile dobre žene iz sela Bogosavac. Pobrinule su se da dečak bude sahranjen u centru sela. Tamo se i danas nalazi njegov grob, kao amanet jednom od najmlađih boraca Velikog rata.

S obzirom na preranu smrt, nije Staško imao mnogo vremena (a ni godina) da za sobom ostavi nešto veliko. Ne bi se sa time složili njegovi saborci, jer je Staškova žrtva u njihovim očima bila neprocenjiva. Ali, nisu samo oni shvatali težinu njegovih odluka.

Isidora Sekulić je kasnije zapisala:

„Davno neobradovana, obradovala sam se diademi čistih tvojih detinjih očiju. Pričao si da voliš Srbiju, slobodu i jednog princa. I s tobom zajedno, ja sam volela Srbiju.“

Od srca žaljen, a tako slavan...

Dugo godina su ovi stihovi bili skriveni od očiju javnosti. Čuvala ih je Staškova porodica, kao omaž velike pesnikinje koja je intimne retke posvetila njihovom dečaku.

Nije ona bila jedina puna divljenja prema najmlađem Sondermajeru. Staškov razredni starešina je ovako pisao o svom đaku:

„Od srca žaljen, mlad, a tako slavan, mali junak Trećeg konjičkog puka boravi večni san na polju časti.“

Jedino je spomenik u njegovu čast zadržao donekle suv i sažet ton. Uz godinu i mesto rođenja, ostalo je – „Hrabro poginuo braneći otadžbinu Srbiju“. Staško za sobom nije ostavio sve one uobičajene stvari, poput karijere ili sopstvene porodice. Ali, jeste ostavio jednu knjižicu, ispisanu svojim perom.

Rečju protiv zaborava

Dnevnik koji je preživeo umesto dečaka, otkrivao je još ponešto o njegovim razmišljanjima. Staško je pisao o strahotama rata – o temi za koju bi se očekivalo da zaobiđe jednog petnaestogodišnjaka. Pisao je, takođe, o svojoj majci, koju je prerano izgubio. Ta tuga ga je pratila i na frontu, kao da teške odluke u osvit rata nisu bile dovoljne.

Možda bi njegov kratki vek ostao zaboravljen, da nije bilo njegovih, i reči onih koji su mu se divili. Zasigurno ne sasvim obična istorijska figura: pre kao izuzetak od pravila, koji nije pošao uobičajenim putem ratnog heroja. Staško je bio „tek“ neobično hrabar školarac, a sudbinu mu je oblikovao i zapečatio strašni, Veliki rat. Ali, dočekao je da, poput starijeg brata, dobije svoju ulicu – makar kao mali, nemi podsetnik na prerano prekinuti život.