Neprekidni ringišpil četvorotočkaša koji se vrte u krug – tako bi u nekoliko reči stao opis jedne od najzgužvanijih tačaka u Beogradu. Nije mnogo utešno ni što vam pogled letimično okrzne fontanu u centru te košnice. Bez sumnje, Slavija jeste jedan od top 5 beogradskih toponima, na stranu što je iz urbanog ugla i jedan od najzasićenijih.

U svoj toj buci i gužvi, lako je smetnuti s uma da Slavija nije samo još jedan saobraćajni ringišpil. Kroz dugu beogradsku istoriju, upravo su se ovde lomila razna koplja: kako da se ova tačka uklopi u urbanističku mapu (ili obrnuto – kako bližu okolinu utopiti u jednu visokofunkcionalnu košnicu), pa do sudaranja različitih vizija o čisto estetskom dojmu kružnog toka.

I počela je ta beskrajna saga prilično davno. Sam trg je formiran tokom Drugog svetskog rata, dok je Beograd bio u rukama nemačkog okupatora. Tadašnje potrebe – urbanističke i logističke, pre svega – nisu bile u tolikoj meri različite od sadašnjih. Valjalo je da Slavija može da istrpi intenzivan saobraćaj, tim pre što su ovom rutom klizila vozila koja su vodila zatvorenike ka Banjici i ka Jajincima. Istorija je stoga zabeležila da je Slavija, između ostalog, nosila i teret najtežih ljudskih sudbina.

Dilema bez odgovora

Ta težina se osećala i nakon rata, samo u ponešto drugačijem obliku. Kada je u središte Slavije postavljen grob Dimitrija Tucovića, košnica je dobila svojevrsnu dimenziju sećanja i pomena. Sudar između urbanog i memorijalnog, naravno, nije toliko neobičan, ali ringišpil je i dalje patio od nerazrešenih nedoumica.

Kako urediti prostor tako da funkcioniše kao važan saobraćajni čvor, a da u isto vreme dobije sopstveni urbanistički identitet?

Ideje, planovi i projekti su se nizali, ali bez konkretne i jednom-za-svagda realizacije. Onda su 1980. godine urbanisti izašli sa rešenjem koje bi napokon stavilo tačku na višedecenijsku temu-dilemu. Slavija je trebalo da postane funkcionalnija i lepša, ali je uslov za to bio... Pa, prilično radikalan.

Sravnjivanje sa zemljom, šetalište i... Minibus?!

Nije trebalo mnogo, pa da se od potencijalnog rešenja napravi novi problem. Potonji je došao u vidu goleme raspave, a u nju se uključila i stručna i šira javnost.

Šta je to tačno izazvalo toliko komešanja?

Pa, na primer, to što je ulepšavanje Slavije predviđalo da se sruši nekoliko preostalih objekata na obodu trga. Pored toga, tadašnja ulica Maršala Tita (a danas Kralja Milana) zatvorila bi se za saobraćaj, te bi ovaj potez bio pretvoren u pešačku zonu. Posledično, to je za sobom povlačilo i ukidanje trolejbuskog saobraćaja. Urbanisti su tim povodom predstavili još jedno novo rešenje – minibus koji bi povezivao Kalemegdan i Cvetni trg.

Sa ovakvom reorganizacijom prostora (a time i javnog prevoza), Slavija je trebalo da postane malo manje zagušena četvorotočkašima. Vizija je čak delovala prilično razumno. Umesto saobraćajne košnice, gužva bi se smanjila koliko na dvonožne šetače.

Neće da može...

Umesto relativnog konsenzusa, urbaniste je dočekao pljusak u vidu mnogobrojnih primedbi. Najglasnije su bile one od strane stručnih lica, na primer, beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Naime, lokacija oko Slavije je bila specifična zbog objekata od velike kulturne vrednosti. Urbanistička dokumentacija ih je označila kao zaštićene, što se prvenstveno odnosilo na pojedine objekte u Deligradskoj ulici, te zgrade nadomak starog hotela i nekadašnjeg bioskopa „Slavija“. Zavod je, prema tome, bio kategoričan – rušenje ovih zgrada, a bez saglasnosti Zavoda, bio bi ozbiljan udarac za beogradsko kulturno nasleđe.

Suštinski, urbanisti su zanemarivali učešće institucija kojima osnovni cilj beše zaštita spomenika kulture. Tako je doveden u pitanje legitimitet urbanističkih predloga – iako je ovo bio tek početak poduže liste kritika.

Umešalo se u ovu zbrku i Gradsko saobraćajno preduzeće. Tačnije, direktor razvoja je primetio da je nemoguće naprosto izbaciti javni prevoz, pogotovo ne iz jedne od ključnih saobraćajnih arterija. Rešenje, osim što je bilo neefikasno, unelo bi dodatne komplikacije u ionako preopterećen sistem. Saobraćajci su, takođe, bili kategorični: Slaviju nipošto ne valja pretvarati u (isključivo) pešačku zonu.

I narod se pita

Mada su stručnjaci bili glasni, za njima nisu zaostajali ni predstavnici lokalnih gradskih opština. Prednjačili su u tome žitelji Savskog venca i Vračara, a onda i Sekcija za plan Zvezdare – njen predsednik je bio dovoljno uporan da izvede ovu raspravu na sednicu.

Prema njegovom smatranju, dokumentacija je patila od ozbiljnih nedostataka. Na stranu što je manjkalo navođenja svih značajnijih objekata od kulturnog značaja, već je manje-više bio nepoznat i ishod njihovog mogućeg uklanjanja. Drugim rečima, nije moglo samo da se ruši – mora nešto i da se čuva.

Ako je za utehu bilo starijim Beograđanima, rasprave poput ovih se makar nisu gurale pod tepih. Nastavljalo se sa diskusijama, jedina mana im beše što uključene strane nisu nalazile zajednički jezik. Za to vreme, Slavija je čekala, čekala i – nikada dočekala. Sporni plan iz 1980. godine nikada nije realizovan.

Tresla se gora, rodio se miš

Dolazeće godine, ipak, nisu prolazile bez ikakvih intervencija. U principu, Slavija je i dalje bila talac urbanističkih i saobraćajnih dilema, a potonje su je pratile već poduži niz godina. Dok je nekakvo „konačno rešenje“ čekalo bolje dane, sveobuhvatna rekonstrukcija je ustupila mesto sporadičnim intervencijama.

Na primer, tokom ’80-ih i ’90-ih, menjala su se lica blokova nadomak trga. Poneki stariji objekti su se rušili, a nicale su poslovne zgrade i hoteli. Jedan od takvih primera beše i hotel „Slavija Lux“, izgrađen 1989. godine.

Pomalo neopaženo se ušunjao i novi trend – da se naširoke i nadugačke javne rasprave svedu na nekoliko redaka u ažuriranom urbanističkom planu. Ali, ono o čemu se više nije toliko razgovaralo, i te kako se videlo na urbanom pejzažu. Bioskop „Slavija“ – a sećamo se da je bio jedna od prepoznatljivih gradskih lokacija – srušen je 1992. godine, kao i stara apoteka koja se nalazila u blizini. Umesto njih je ostao brisani prostor, idealan za, recimo, improvizovani parking.

Tek je 2017. godine Slavija zaista dobila ušminkanije lice. Da li joj je fontana uistinu popravila imidž, to je već tema oko koje se, takođe, lome koplja – samo, manje u javnim raspravama, a više u poluglasnom, internom došaptavanju.