Bilo je to sad već davne 2016., a uprava jedne beogradske ustanove se zbunjeno češkala po glavi. Ne dešava se, naime, često, čak ni poznatim prestoničkim ustanovama, da se jednog dana probude teže za oko milion dolara.

Još ređe se dešava da ih za toliku sumu nagrade nepoznati pojedinci. A još ređe od toga, da ti pojedinci nisu ni među živima.

Takav scenario, doduše, nije sasvim nepoznat. Na stranicama beogradske istorije se malo-malo pa nađe neki dobročinitelj, zadužbinar, gospodin ili gospođa čiji su buđelari široki kao što su im široka i srca. Ali, po pravilu se ispostavi da tu nema mnogo nepoznanica: dobročinstvo je već bilo ubeleženo u testament, a u njega je bio upućen makar izvestan broj ljudi.

U slučaju iz sada već davne 2016. godine, bilo je više nepoznanica nego „poznanica“. Pre svega, naviklo se, bar u savremenije doba, da darodavci imaju mahom poznata imena. Bilo je razumno pomisliti da je tih milion dolara došlo od nekoga iz sportskih, popularno-umetničkih ili političkih krugova (dobro, poslednjih možda i ne toliko, jer... znate već), ili da je došlo od nekoga ko je sa Beogradom imao bar nekakve veze.

Elem, ustanova koja se našla okružena znacima pitanja bio je Institut za majku i dete. Razumno je bilo i da baš on bude na meti pozamašne donacije. No, zbunjeno češkanje po glavi izazvala su dva, Beograđanima tada nepoznata, imena – Đuro i Ilinka Trifunović, sa prebivalištem u Hamiltonu u Kanadi.

Dvoje sasvim običnih ljudi

„Ko su sad pa Ilinka i Đuro?“ – verovatno je bilo jedno od najčešće postavljanih pitanja. Druga su zvučala poput „zašto baš Institut za majku i dete?“, ili „zašto su nam ovi ljudi nepoznati?“. Kada se klupko počelo odmotavati, na videlo je izašla i činjenica da je tih milion dolara zapravo bilo skoro sve što je nepoznate darodavce vezivalo za Beograd.

I možda su veze bile oskudne, ali nule na računu nisu. A nisu ni Ilinka i Đuro oskudevali u drugim dobrim delima, iako nisu bila „skupa“ poput donacije beogradskom Institutu.

Kada je vest o tome dospela do šire beogradske javnosti, među njom su se razlegli i povici odobrenja. No, bila je to i lekcija od strane Ilinke i Đura, koji su, spram inicijalnih nagađanja, bili dvoje sasvim običnih ljudi.

Ako su i bili po nečemu poznati, onda je to vredan i istrajan rad, te imena po kojima se znalo da su to „naši“ ljudi. Sticajem životnih, pa i sudbinskih okolnosti, dobar deo veka su proveli van svog „starog kraja“.

A „stari kraj“ je bila odrednica svojstvena takozvanoj staroj emigraciji – ljudima koji su zemlju napustili posle Drugog svetskog rata. Mnogi su u njemu i učestvovali, pa tako ni Đuro Trifunović nije bio izuzetak. Potekao je iz velike porodice iz sela Riđane kraj Knina, kojoj su porodične vrednosti bile neprevaziđeni imperativ.

Dug put do blagostanja

Ilinka je iza sebe imala sličnu (porodičnu) priču. Međutim, svog supruga je upoznala tek nekoliko godina nakon rata, u kome je Đuro učestvovao kao pripadnik četničkog pokreta.

Sa jednim od starije braće je docnije sledio stope drugih članova pokreta. Godine 1945. je iz komunističke Jugoslavije najpre pobegao u Napulj i tu proveo dve godine u izbegličkom kampu. Braća potom odlaze u Englesku, gde se u to vreme zatekla i Ilinka u poseti svom ocu.

Otkako se srelo ovo dvoje iz odreda stare emigracije, rodila se ljubav koja će trajati narednih pet i po decenija. Iz Engleske su zajedno ponovo emigrirali u Kanadu, počevši gotovo od nule. Đuro i njegov brat su grabili poslove po farmama i na građevini, a skrasili su se u Hamiltonu nakon što su i Đuro i Ilinka – sada već venčani bračni par – počeli da rade u jednoj tamošnjoj fabrici.

S obzirom na pozamašan priliv ljudi iz Jugoslavije u SAD, nisu bili sasvim usamljeni u novom okruženju. Oboje su u Kanadi imali rođake i prijatelje iz Srbije, a Kanađani, i posebno stanovnici Hamiltona, znali su ih kao izuzetno posvećene najbližima.

Jedino se rad u fabrici nije pokazao kao san snova. Trifunovići su zarađivali skromno jer je Đuro godinama radio u noćnoj smeni. Nije to bio lak život, ali se bračni par ipak odlučio na samostalni poduhvat kada je Đuro napustio fabriku i uredio sopstvenu farmu životinja.

Ilinka mu je u tome bila saveznik narednih 30 godina. Iako nisu gotovo uopšte imali formalnog obrazovanja, oboje su bili dovoljno pragmatični u gazdovanju i baratanju novcem. Vredno su radili i dosta zaradili, pa je vremenom rasla i ušteđevina.

Do poznih godina su već imali poveću sumu na računu. Penzionisali su se kada je Ilinka zašla u 65. godinu, a Đuro načeo sedmu deceniju života. Sada je bilo vremena i za one koje nikada nisu zaboravili: Srbiju su posetili dva puta, smišljajući šta im je činiti sa sakupljenim novcem.

Trifunovići, sledbenici širokogrudih zadužbinara

Ko god da ih je upoznao, stekao je o Trifunovićima mahom identičnu sliku. Bili su to ljudi velikog srca, za koje se znalo koliko su im važni prijatelji i članovi porodice. A njih su imali ne samo u Kanadi, već i u Engleskoj i u Srbiji – braće i sestara, nećaka i nećakinja, te njihove dece i šire familije.

Na podršku je, osim njih, mogla da računa i srpska zajednica u Hamiltonu. Kanađani su Ilinku znali kao članicu Kola srpskih sestara, te je i ona znala kome bi pomoć bila najneophodnija.

Govorilo se za nju da je žena za primer svima. Sličan glas je pratio i Đuru Trifunovića, tako da njihov poslednji čin nije mnogo iznenadio širu porodicu. Štaviše, odluku da novac upute beogradskom Institutu za majku i dete, Ilinka i Đuro su doneli još 2010. godine.

Stigla je ta odluka i u pravo vreme, jer je Đuro preminuo svega godinu dana kasnije. Ilinka je poživela još tri godine, ali detalji njihovog testamenta su ostali poznati uglavnom članovima porodice u Kanadi.

Tako je makar bili do sada već davne 2016. godine, kada je upravu Instituta za majku i dete dočekalo nesvakidašnje iznenađenje. No, i tada je bilo lakše saznati ponešto o nepoznatim darivateljima, nego odgonetnuti pitanje zbog čega su se odlučili baš za ustanovu za lečenje najmlađih.

Otuda se po glavi češkala ne samo srpska, već i prestonica Kanade. Bilo je neobično i to što je novac uputio neko ko je u Srbiji živeo pre gotovo osam decenija, a Beograd video koliko na razglednicama starog kraja.

Čak je i ona šira porodica, inače upućena u Đurinu i Ilinkinu poslednju želju, mogla koliko da nagađa o pravim razlozima. Pretpostavljali su da im je namera bila da imaju sopstveni, mali legat, te da su decu smatrali najvećim blagom – možda i stoga što svoje dece nisu imali. Otuda je dečja bolnica bila logičan izbor, a Đuro i Ilinka Trifunović, iako bez velikih i zvučnih imena, stali su u red pomalo netipičnih zadužbinara.