Kada prolazite Zrenjaninskim putem, pa tamo kroz Krnjaču, uglavnom ne očekujete da vam pogled ukrade bilo šta spektakularno. Ulice su ravne i široke, a predelima upečatljivo manjka onoga što se nazire sa obala kod, recimo, Dorćola i Kalemegdana.

Sa ovih obala postojano izviru tragovi burnih vremena: tvrđava i kula su im i dan-danas najverniji svedoci. Deluje kao da je potez nadomak Krnjače oduvek bio miran i tih – osim što baš i nije.

Ali, od tvrđave u Krnjači danas ni traga, čak ni u vidu ruševina. Ništa što bi nagovestilo da se Beograd branio i sa ove strane. A morao je, jer je ušće Save u Dunav nekada bilo poprište ljutih borbi. Čak, planirano je da se baš na tom mestu podigne još jedna tvrđava. Tako je trebalo da bude, makar zato što su austrijska i osmanska imperija vazda svojatale vlast nad Beogradom.

Prestonica kao vojno utvrđenje Evrope

Bila je prva polovina 18. veka, a Beograd je, kao i vekovima do tada, imao važan strateški značaj. Onaj ko je kontrolisao tu vrelu tačku – ušće Save u Dunav – njemu bi pripala idealna pozicija za nadzor plovnih ruta, ali i puteva kojima su se vojske kretale između Balkana i srednje Evrope.

Nevolja je bila u sledećem: takav je položaj u isto vreme bio i prednost i mana. Dve su reke neprijatelju mogle da posluže kao prečica za upad u grad.

Austrijske vlasti nisu gubile vreme, te je rođen strateški plan – da se od Beograda načini moćna evropska tvrđava, sa sve modernim uređenjem. Ojačavanje postojećih bedema bio je samo deo tog posla. Čitav odbrambeni sistem je valjalo proširiti preko Save i Dunava, ne bi li se neprijatelju osujetio pristup sa suprotnih obala.

Pridodata utvrđenja su se najpre pojavila u urbanističkim planovima: Novi Beograd, Zemun, leva obala Dunava, te vojni položaj na Velikom ratnom ostrvu. Prestonica je zapretila da postane opasana zidinama sa svih strana.

Kako je to zamišljao Nikola Doksat de Morez?

Ideja je bila krajnje ozbiljna – o tome svedoče artefakti iz Bečkog vojnog muzeja. Na maketi generalnog plana rekonstrukcije Beograda jasno se vide utvrđenja izvan gradskog jezgra, uključujući i ono na lokalitetu današnje Krnjače.

Kuriozitet je i da je maketa izrađena na osnovu geodetskog snimanja Beograda, objavljenog godine 1722. Ovo je snimanje, pak, bilo ključno za preciznije planiranje grada, koje se sada projektovalo i preuređivalo krajnje sistematski. A jedna od ključnih figura u toj priči bio je Nikola Doksat de Morez, baron i vojni inženjer.

Znamo ga kao zaslužnog za detaljan, pritom i vrlo ambiciozan, projekat rekonstruisanja Beogradske tvrđave. Ali, de Morez je zamislio još nešto: da se postojeće utvrđenje, do tada u pretežno orijentalnom stilu, uredi prema vojnim standardima barokne Evrope.

Pritom, posebno bi se vodilo računa o tome da šančevi, bastioni i spoljni odbrambeni položaji pažljivo budu raspoređeni. Time bi svaki od ovih sistema praktično štitio jedan drugog, a to bi, na koncu, od Beograda načinilo neosvojiv grad.

Negde je ipak zapelo

Doksat de Morez se pobrinuo i za poneka od rešenja za spoljna utvrđenja grada, na suprotnim obalama Dunavai Save. Doduše, položaj šanca na Ratnom ostrvu preuzet je iz ranijih projekata – kako god bilo, jasno je, na osnovu različitih vojnih planova, da se o ovoj ideji razmatralo vrlo temeljno i sistematično.

Jedini problem beše upravo u ambicioznosti čitavog projekta. Ambicija je za sobom povlačila i veliki finansijski teret, pri tome, planovima na ruku nisu išle ni nestabilne političke okolnosti. A po onome što se danas (ne) vidi u Krnjači, pitanje je u kojoj meri je tamošnja tvrđava zaista ugledala svetlost dana.

Situacija je glede toga potpuno kontradiktorna ukoliko je poredite sa, recimo, slikom današnjeg Kalemegdana. Tu vas na svakom koraku dočekuju neporecivi dokazi snage onovremenog utvrđenja. U Krnjači, međutim, ni traga – ni zidinama, ni kulama, ni šančevima.

Očito je da zamisao nije ostvarena, makar ne onako kako je to planirano. Ponešto se naslućuje tek iz detaljnog plana načinjenog 1739. godine, neposredno pred ponovno osvajanje Osmanlija.

Na crtežu gladac, na terenu jadac

Crteži su, moralo bi se priznati, bili uverljivi: tvrđava je postojala i sa zemunske strane, ali i na području današnje Krnjače na levoj dunavskoj obali. Međutim, stanje na terenu, čak i sa planova iz 1739. godine, mnogo je manje impresivno.

Mada su ambicije bile goleme, ispostavilo se da je utvrđenje u Krnjači znatno manje po dimenzijama i monumentalnosti. Tome je mogla da kumuje, između ostalog, skupoća izgradnje, te se nagađa da je tvrđava započeta, ali da nikada nije završena.

Samim tim, planovi i makete, takođe, pokazuju svoje manjkavosti: iako su otkrili da se o odbrani gradastrateški i ozbiljno razmišljalo, ne uspevaju da odgonetnu pitanja o izgledu tvrđave u Krnjači – niti o tome kakva je u tadašnjem Beogradu mogla da bude njena stvarna uloga.

A ono što je Beograd trebalo da bude „na papiru“ – neosvojivi grad – teren je očigledno demantovao, podstaknut već uobičajenim spoticanjima u vidu troškova i političkih strujanja.

Rušenje zarad mira

Ista ta 1739. godina donela je još jednu u nizu istorijskih promena. Beograd je ponovo pripao Osmanskom carstvu, što je aminovao i sporazum prikladno nazvan „Beogradski mir“.

Time je zapečaćena i sudbina tvrđave u Krnjači. Austrijanci su morali da uklone sva novoizgrađena utvrđenja, uz delove fortifikacija koje su podigli za svoje vladavine.

Poslu su, takođe, pristupili vrlo temeljno: sve što je zamišljeno kao neka vrsta dugoročne odbrane, doslovno je nestalo iz tadašnjeg pejzaža. Prepreke je valjalo zbrisati sa lica zemlje, a ostatak je učinila – priroda.

Šta (ni)je ostalo ispod „tepiha“ od asfalta

Ako su na prostoru Krnjače i postojala skromnija utvrđenja – poput rovova, šančeva i eventualno drvenih građevina – izvesno je da su se našla u (ne)milosti faličnog terena. Močvarno priobalje, toliko karakteristično za celu prestonicu, progutalo bi ih i bez da su neprijatelji prstom mrdnuli.

Decenijama i vekovima kasnije, pitanje je da li bi se i delovi nekadašnje tvrđave uopšte mogli prepoznati golim okom. A sve i da su njeni temelji nekim čudom opstali, potraga za njima bi morala da „zaore“ današnje ulice.

Iznad tih (ne)postojećih temelja, danas gledamo u uobičajeni prizor koji se vidi sa Zrenjaninskog puta: široke ulice, saobraćajne gužve i naselje, isprva pretežno divlje, što prkosi močvarnom tlu. Ako je Krnjača ikada slovila za važnu stratešku tačku, moderna vremena o tome nisu ostavila nijedan dokaz. Drugačija slika se nazire koliko iz vremešnih vojnih planova, da je Beograd nekada bio mnogo više od Kalemegdana i njegovih zidina.

A možda ispod današnjih ulica stvarno nema – ničeg.