Kada kažete Pančevac, sve i da niste iz Beograda, ljudi na lokalu će vas odmah razumeti. Ne mislite, naravno, na osobu iz Pančeva, već na čelični splet rešetaka koji se proteže tamo od Vilinih voda pa preko Dunava.

Toliko je dugo ovaj most deo beogradskog pejzaža, da je teško zamisliti koliko bi reka bez njega bila „golišava“. Avaj, tako smo donedavno mislili i za Stari savski most. Onda smo ga otpratili u istoriju, nadajući se da takva sudbina neće zadesiti Pančevca.

I, za sada, drži se Pančevac uprkos „uzvičnicima“ koji se gomilaju oko njega. Jedni vele da ga treba rušiti, drugi ga ne daju. Na stranu sentimentalne vrednosti, ali ako bi Pančevac zaista nestao, silni vozovi, automobili i autobusi bi morali naprasno da proplivaju. No, ne bi to bio prvi put da i Pančevac odlazi u istoriju.

Mi srušili, Nemci popravili

Kada se rađao iz čelika i betona, Most kralja Petra II Karađorđevića – kako mu je tada bilo ime – trebalo je da „zakrpi rupu“ koja je zjapila u međuratnoj prestonici: iznalaženje rešenja za sve gušći saobraćaj, te za vozove koji su saobraćali preko Dunava. Četiri godine je trajala gradnja, počev od 1931. Jugoslavija je još bila Kraljevina, pa je bilo logično da novi most ponese ime po zvaničnom vladaru.

Do kraja oktobra 1935., kada je most svečano otvoren, i kralj Petar II je dovoljno stasao da preuzme vlast. Čelične rešetke po njemu nazvane, a koje su od zagospodarile Dunavom, bile su deo jednog od tada najvećih infrastrukturnih poduhvata. Taj poduhvat je istrpeo i železnički i drumski saobraćaj; šteta samo što nije potrajao.

Već u aprilu 1941. godine, kada su se Nemci navrzli na Beograd, deo mosta je srušen. Bilo je to „maslo“ jugoslovenske vojske koja je pokušavala da uspori neprijateljsko napredovanje. Uzalud – grad je uskoro pao pod okupaciju, a obnova oštećenih delova je pala u nemačke ruke.

Neće grom dva puta?

Dakako, rat je potrajao još nekoliko godina, pa se ni muke „prvog Pančevca“ još nisu okončale. Došao je i oktobar 1944. i doneo savezničke intervencije, a Nemci su, izlazeći iz grada, odabrali baš ovaj most.

I opet je čelik izvukao deblji kraj – ovoga puta, da bi se Nemci osujetili u povlačenju. Prvi Pančevac jedva da je imao šanse da pregrmi ratne godine.

Videlo se to i kada se prionulo na obnovu. Samo jedna od pet glavnih konstrukcija je mogla da se popravi, ostale su morale da budu zamenjene. Ta rabota je pala u ruke jugoslovenskih i sovjetskih inženjera, koji su, pak, imali da preskaču nove tačke spoticanja.

Morali su da nekako zaobiđu oskudicu čeličnih materijala, dok je država u isto vreme pokušavala da obnavlja druge razorene infrastrukture.

Pritom, Beograd je nastavljao da raste, pa je morao da porazmisli i o (novoj) organizaciji saobraćaja. Kada se zašlo u ’50-te godine, bilo je jasno da stara rešenja više ne piju vodu.

E, to je pravi Pančevac

Nije neobično da se i Beograđani katkad zbune – pošto je železnički most preko Dunava isprva otvoren 1935., pa onda „samo“ obnovljen na pragu ’60-ih, pomislili bi da je reč o jednom te istom mostu. Istina je malo delikatnija, jer današnji Pančevac nije nekadašnji Most kralja Petra II Karađorđevića.

Godine 1959., novi projekat su izradili inženjeri Leopold Colja i Ljubomir Jevtović. U poređenju sa starim mostom, Pančevac se nalazi na približno istom mestu, ali je njegova konstrukcija nastala „od nule“.

Završena je 1961. godine, sa apgrejdovanom organizacijom saobraćaja: most je sada imao dva železnička koloseka i po dve drumske trake, uz dodatak pešačke staze. Koliko je Beogradu značila ova građevinska intervencija, pokazalo se tek u narednim decenijama.

Beton, čelik i još ponešto

Ono što je isprva bilo nekoliko sokaka, vremenom je izraslo u toponime koje danas dobro poznajemo. Borča, Krnjača i Ovča više odavno nisu „bogu iza tregera“. A tu je i Pančevo, dovoljno blizu Beogradu da stotine ljudi svakodnevno „šeta“ između dva grada.

Pančevac, ovaj novi – a sada i u novoj eri, koja je još više ubrzala život – postao je tako i deo svakodnevne rutine. Preko njega se prelazi da bi se stiglo na posao i na fakultet, na njemu se čeka u saobraćajnim gužvama, i sa njega pogled skreće ka lepom, plavom Dunavu.

Ali, video je Pančevac i neobičnije sudbine. Beogradskih ribara ribara, iako nisu brojni kao nekada, i danas ima neposredno ispod velikih, čeličnih rešetaka.

Sigurno vam je poznato ime Renata Grbića. Najčešće ga viđate kada se izveštava o mukama koje ljude nateraju s one strane ograde mosta. Teško je nabrojati koga je sve Renato Grbić na vreme izvukao iz reke – da li usled nesrećnog slučaja ili rešenosti da taj neko skoči.

Pančevac je za ovog hrabrog alasa praktično deo inventara. Ali, ako je nekada uzimao u sopstvene ruke sudbine nesuđenih utopljenika, sada i on uz trunku strepnje gleda u pravcu rešetke koja spaja dve obale.

Kako (ne) srušiti most?

Strepnja se naročito aktualizovala u poslednjih nekoliko godina. Pančevac je, doduše, zašao u lepe godine, a mnogi mostovi su od njega i stariji. No, decenije gustog saobraćaja učinile su svoje.

Mala ispravka – decenije gustog saobraćaja i sporadičnog (a nedovoljnog) održavanja.

Ruku na srce, još 1994. godine se prionulo na prvi detaljan pregled. Još jedan je načinjen 2006. godine, da bi iduće, 2007., bio izrađen projekat sanacije.

Posao je odrađen polovično, tim pre što je do 2010. godine završena samo prva njegova faza. Železnička infrastruktura je koliko toliko podmazana, dok je drumski deo ostao da čeka.

Na godine su se onda navrzle druge nezgode – na primer, ako bi plovila udarila u stubove (a dešavalo se i to), ili ako bi popustile instalacije, a stalna pretnja je dolazila i od korozije. Nije bilo lako mostu koji je morao da trpi i sve veće saobraćajno opterećenje. Ali, uskoro su počeli da se čuju glasovi koji su predviđali crnu sudbinu Pančevcu – da bi ga valjalo srušiti i izgraditi novi.

Eci, peci, pec...

Kada su se u te glasove umešali i oni od strane stručnjaka, postalo je jasno da stvari nisu toliko jednostavne. Rušenje, ispostavlja se, možda i ne mora biti jedina opcija.

Deo stručnjaka je mišljenja da bi čelična konstrukcija, spram betonskih delova, još i mogla da podnese popravku. Drugi deo predlaže drugu ideju: da se Pančevcu „doda“ još jedan most, koji bi dobrano rasteretio postojeći. Beograd, samim tim, ne bi morao da bira između Pančevca i novog mosta.

I mada je od Drugog svetskog rata prošlo 80 leta, eto i istorije koja se – u nešto drugačijem obliku – ponavlja. I tada je trebalo donositi teške odluke. Rušiti deo mosta jednom, pa posle još jednom. Pa ga obnavljati i prilagođavati, sve u skladu sa potrebama. Danas se čini kao da smo opet pred upiranjem prsta po sistemu eci-peci-pec – srušiti ili sačuvati, koliko to sam Pančevac dozvoljava.

Za sada, vozovi i automobili još uvek prelaze Dunav. A sa čelika i sa betona, i dalje se čita istorija nekoliko Beograda: onog iz negdašnje Kraljevine, pa iz Drugog svetskog rata, pa iz perioda velikih obnova i do današnjeg milionskog grada. I ne bi Pančevac bio jedini sa kojim bi nestalo nekoliko generacija – ali, bar za sada, još uvek stoji.