Kada su 1914. godine u Sarajevu odjeknuli zlokobni pucnji, nije trebalo mnogo da se izvede jasna računica. Ubistvo predstolonaslednika Franca Ferdinanda širom je otvorilo vrata Prvom svetskom ratu.

Nekoliko nedelja kasnije, započeo je prvi oružani sukob između Srbije i Austrougarske.

U noći između 28. i 29. jula, od Austrougarske je stigao telegram obaveštenja: Srbija se zvanično nalazila u ratnom stanju. Samo nekoliko sati kasnije, u Beogradu su pale i prve bombe.

Prestonica je u to vreme bila pogranični grad – iza Save i Dunava, državnih granica na vodi, bila je locirana i prva linija fronta. Problem je bio u tome što Beograd, u tim prvim danima, nije bio spreman za iole ozbiljniju odbranu.

Sami protiv svih

Mada je bio na direktnom udaru, grad je doslovno ostao na cedilu. Veliki deo srpske vojske povukao se ka unutrašnjosti. Čak, razmatralo se da se Beograd privremeno prepusti Austrougarskoj, ponajviše zbog vrlo nepovoljnog položaja.

Stanovnici za to nisu hteli ni da čuju. Svi koji su se zatekli u gradu, počeli su da se okupljaju u neku vrstu improvizovane odbrambene linije.

Svakoga je bilo u toj raznolikoj grupi: carinika, pojedinačnih vojnika i dobrovoljaca, žandara i običnih građana. Nisu prezali da se prijave i vrlo mladi ljudi, poput šesnaestogodišnjeg Dušana I. Đonovića.

Dušan je bio učenik drugog razreda Kraljevske trgovačke akademije. U trenutku kada je počeo rat, zatekao se među četnicima vojvode Jovana Babunskog. Vukući u rukama pušku, stacionirao se u blizini Starog železničkog mosta – direktne veze između Beograda i Zemuna – na prostoru koji je pripadao današnjoj Savamali.

Unakrsna vatra i dva pokošena mladića

Železnički most, pogotovo u prvim satima rata, pokazao se kao izuzetno značajna lokacija. Ne bi li osujetili nadiranje austrougarskih trupa, branioci su ga najpre žrtvovali. Savska obala je nakon toga postala poprište unakrsne paljbe. Bilo je iluzorno očekivati da neće pasti prve žrtve.

Kasnije, na osnovu istorijskih svedočanstava, saznalo se i ko su te žrtve bile. Sa srpske strane – šesnaestogodišnji Dušan Đonović, sa austrougarske – vojnik Ištvan Balohi.

Dvojica su poginula gotovo u istom trenutku i nedaleko jedan od drugog. Iako je bio tek tinejdžer, Đonović je započeo neslavni niz pogibije srpskih branilaca.

Spram mnogih kasnijih žrtava, Dušan Đonović se unekoliko razlikovao po tome što nije bio vojnik, niti se dičio dugim ratnim stažom. Ako se uzmu u obzir razmere sukoba koji je trajao naredne četiri godine, njegovo ime je lako moglo da se zagubi među stotinama anonimnih stradalnika.

Poslednji pozdrav Junačkoj duši

Bombardovanje prestonice se tog leta odužilo na šest dana. Situacija je bila dramatična i sve je moralo da stane – uključujući i štampanje beogradskih dnevnih listova.

Tek 4. avgusta 1914., moglo je ponovo da se naiđe na „Politikino“ izdanje. A u njemu, zabašurena među nekoliko manjih naslova, čitulja u kojoj je pisalo:

Dušan Đonović
– Prva žrtva u našem velikom ratu –

Da nije bilo tih nekoliko pasusa, šesnaestogodišnjak bi vrlo lako mogao biti zaboravljen. Ali, u tih nekoliko pasusa je stalo i maleno svedočanstvo o tome da je rat, iako je tek počeo, već počeo da odnosi mlade.

Izostala je Dušanova fotografija, kao i iole opširniji rezime njegovog kratkog života. Ali, saznalo se iz čitulje toliko da je Dušan po rođenju bio primorac, te da je imao brata, Jovana Đonovića, omladinskog aktiviste iz Crne Gore. Pušku je dohvatio tek uoči Velikog rata, i odmah se pridružio dobrovoljcima.

Cena rata je uvek previsoka

Nije se moglo naslutiti ni kako je Dušan izgledao. Ono što jeste pomenuto – bio je „činovnik Železničke direkcije i četnik u četi Jovana Babunskog“. U nekoliko redaka je još stalo da je Dušan „pao, pogođen austrijskim metkom na obali Save, braneći slobodu Beograda“.

Poslednja rečenica zvučala je kao poslednji pomen: „Bog da prosti njegovu Junačku dušu!“. Ali, prva žrtva Velikog rata je dobila makar ime, prezime i posthumni pozdrav – što se ne bi moglo reći za hiljade drugih.

Istorija je posvedočila da je Dušanova smrt bila tek početak. U prvim danima borbe, Beograd je bio na direktnom udaru austrougarske artiljerije. A u narednim godinama, više puta je prelazio „iz ruke u ruku“, kada su ga svojatale čas jedna, čas druga strana. Bombardovanja, okupacija i ogromni ljudski gubici bili su svakodnevica koju Beograđani nisu lako zaboravili.

Dugo čekanje na priznanje

U noći kada je stradao Dušan Đonović, poginulo je još najmanje 1.000 civila i vojnika. Naravno, procene je tek valjalo sabirati nakon 1918. godine, mada su se i tu uočavale razlike u brojkama. Neosporno je, ipak, bilo da je cela zemlja ostala bez ogromnog dela stanovništva i da je rat desetkovao čitave generacije.

Interesantno je i da prestonica dosta dugo čekala da bi šesnaestogodišnjem Dušanu namenila spomen ploču – i to ravno 9 decenija. Vojnik koji je iste noći stradao na drugoj, austrougarskoj strani, imao je po tom pitanju nešto više „sreće“: po okupaciji Beograda 1915., na Novom groblju je osvanula uspomena na Ištvana Balohija.

Tek 2004. godine, povodom 9o godina od početka Prvog svetskog rata, svoju spomen ploču je dobio i Dušan. Postavljena je u beogradskoh Prvoj ekonomskoj školi, naslednici škole koju je pohađao mladi dobrovoljac.

Jedan od 1.200.000

Samo na osnovu nekoliko redaka u čitulji, gotovo je nemoguće zamisliti kako je izgledao život šesnaestogodišnjeg Dušana – možemo samo nagađati da je i on, poput njegovih vršnjaka, sanjao o stvarima koje nisu imale veze samo sa odbranom svoje zemlje.

Ali, Prvi svetski rat je zvanično počeo upravo na obalama Dušanovog grada. Zatekao je ljude i mladiće poput njega, koji su pokušavali, kako god su znali, da iole sačuvaju živu glavu. Nisu svi u tome uspeli – tokom naredne četiri godine, Srbija je morala da se suoči sa gubitkom od preko 1.200.000 ljudi. Na stranu što su žrtve bile nenadoknadive, već su i one bile tek malena kap u „velikom moru“ žrtava.

Procenjivalo se da je širom Evrope poginulo još 37 miliona duša. A takav bilans je mogao da zaseni samo još veći svetski sukob – onaj koji će povesti nemački Treći Rajh.