„Biti Beograđanin – to ne znači imati ličnu kartu u kojoj u rubrici ,mesto stalnog boravka’ piše: Beograd. Biti građanin ovog grada znači i još mnogo šta drugo.“

Postoji taj diskurs – i večito se oko toga lome koplja – kako pravi Beograđani nisu samo oni što pukim slučajem žive u Beogradu. Postoji, prema tom diskursu, razlika između treće, četvrte ili n-te generacije, i Beograđana koji, koliko god pokušavali da verno falsifikuju govor i držanje pravih Beograđana, ovaj grad će im ipak ostati samo mesto stalnog boravka u ličnoj karti.

Pravi Beograđani ove druge (in)diskretno gledaju s visine. Ti drugi i ne mare, jer živeti u Beogradu, to znači dosanjati san koji će mnogi pokušati, ali neće svi uspeti da dosanjaju. Postoji, međutim, razlika (iako ne svima opipljiva ili uočljiva), a postoji i suptilan proces kojim se od „običnih“ građana naposletku postaje (pravi) Beograđanin.

Pravi Beograđani su morali znati šta je salep

U međuvremenu, mnoge su se granice zamaglile pa je sve teže razaznati šta je od nekadašnje varoši ostao pravi Beograd. Najpre je to bio grad čijim ulicama je nekada stolovao miris salepa (znaju li današnji Beograđani šta je uopšte salep?), a zatim grad koji to još nije sasvim bio: sa onižim kućama i baštama iz kojih se širio miris ruzmarina, a klinci se na obližnjim poljanama utrkivali sa četvoronožnim ljubimcima.

Postoji i uzrečica koja nepogrešivo odaje Beograđane koji su to bili ili u međuvremenu postali – „u moje vreme“. To vreme je moglo biti pre 60-ak, pa i blizu stotinak godina, ali ono što „u moje vreme“ predočava jeste da nisu samo ljudi bili i postajali Beograđani. Menjao se i Beograd tako što je postajao varoš, a zatim prestajao da bude varoš i postajao grad. Pogotovo kada je s njegovih ulica, tada još često bez kaldrme, lagano počelo nestajati onoga što je bilo u nečije vreme.

Mali dućani zanatlija, u centralnoj tački varoši gde su se uzdizale prizemljuše. Pa onda, kafanice i straćare, kojima nisu, kao docnije, pretili betonski obelisci za stanovanje sa dvocifrenim brojem spratova. Na njihovom mestu su živele poljanice sa stabljikama bagrema, gde su dečaci igrali šor-kape (za one mimo tog vremena, igru u kojoj je preteča lopte bila kapa, a klinci su je šorali, to jest dobacivali nogom).

Biti Beograđanin tada, u predahu između dva rata, nije bilo ni nalik onome što će se Beograđaninom smatrati na pragu ’60-ih. Beograđani su se imali navići na Beograđane koji već tada nisu znali šta je salep, te da je varoš nepovratno klizila ka obrisima velegrada.

Godine u kojima se rađao veliki grad

Dok nisu počele s kraja ’50-ih da iščezavaju oniže, skromne kuće, Beograđani su se sećali u to vreme najstarijih zgrada, sa magazama od ćeramide i nepečene cigle. Umesto njih su zatim narastale za ono vreme moderne zgrade. Sa njima se rađao velegrad, dobivši skverove, semafore i klizalište na Tašu, dok je porušene prizemljuše gutao armirani beton.

Beograd je postajao grad sa velikim prozorima, izlozima prodavnica, blještavim reklamama koje su se otimale za poglede. Kalemegdan je dobio igralište za tenis, a vodenu površinu Save su secali gliseri. A cena toga plaćena je i sećanjima Beograđana na dežurne stajače na ćošku, koji su letnjih dana pozivali na hladnu bozu sa ledom.

Ni Beograđani, pogotovo mladi, više nisu mogli ostati isti. Biti Beograđanin sada je značilo zakoračiti u poslastičarnicu i zatražiti, umesto salepa, suve kolače i čaj sa limunom. Gosti su umeli da kažu kako bi voleli da se u poslastičarnici čuje muzika sa automata, a umesto salepa su još poručivali indijanere sa šlagom. Drugačije su se vladali i oni koji će se tek jednog dana sećati da je u njihovo vreme bilo drugačije.

Moglo se primetiti kod mladih devojaka da se drugačije vladaju. Nije više u njihovom držanju bilo suzdržanosti, mlade gospođice su pričale o fakultetu i svojim momcima. Govorile su glasno, skratile kosu i ponašale se „muški“. U međuvremenu se onaj stariji Beograd rušio pa gradio, sve dok se nije učinilo da će se graditi u nedogled.

Retki maniri starog Beograda

Tako je i bilo, jer su doskorašnje poljane postajale temelji betonskih divova. Tranzicija se prepoznavala i po skeletima solitera koji su otkrivali Beograd u novoj veličini. Ona starija slika grada krila se u kućama iza čijih se vrata još moglo nazreti manira kojima je pretio zaborav.

Kuće sa venecijanskim salonima i barokni nameštaj (razume se, brendiran i dopremljen iz Pešte ili Beča); potom kabasti lusteri i ormari, pa još kabastije zavese iza kojih sunce nije imalo šanse da se probije, i na sve to zidovi ušarenjeni pirotskim ćilimima – domovi u retro stilu lagano su postali pase. Bilo je očito da su Beograđani tako nešto spremno odbacili ne bi li postali moderni građani modernog grada. Razvejali su teške zavese i teške boje, jer je i grad postajao praktičniji za život. Čak i oni koji su toj metamorfozi svedočili uz neskrivenu dozu čuđenja, uzdali su se u to da će preobraženje iznedriti nešto bolje.

Jer, zamene li se trošne kuće uređenim skverovima, biće to lepe, ozelenjene ulice kako i dolikuje varoši koja pretenduje da postane velegrad. Možda i ne mari što u njemu više neće mirisati salep, ili što će se ukaljati prepodnevna tišina ispred kuća sa drvenim tarabama.

Grad u svemu „naj“

Sve u svemu, imao je Beograd zbog čega da nezaustavljivo raste u visinu i širinu – bilo je sve više onih koji su želeli da budu Beograđani.

Zidari i mašine, zatim i staklo i čelik okupirali su Beograd nedugo po oslobođenju od prethodnog, nemačkog okupatora. Činilo se kao da je grad preko noći postao velegrad. Dok se prekoračilo i u šezdesete, ni Beograd više nije bio samo najveći grad. „On je blizina svemu što je ,naj’ – i najvećem i najznačajnijem, i najinteresantnijem i najlepšem, i najuzbudljivijem“.

Bio je to sada velegrad sa ulicama kojima su tekle reke ljudi, sa svojim pozorištima, bioskopima i stadionima, velegrad u kome su ti ljudi uvek bili u centru zbivanja. I sam Beograd je bio centar, spreman da obeća i pruži nešto novo. A u očima Beograđana, to je bilo kao da su se zaista, poput njegovih visokih zgrada, vinuli u visine odakle se „kao sa nekoga vrha, pogledi mogu da pruže u nedogled“.

Otuda je sve gravitiralo ka tom centru, a najviše oni sa još nedosanjanim snom da postanu Beograđani. Tako je i Beograd rastao, sa rekom koja je doticala odasvud: iz drugih gradova i varošica, sa ljudima koji su ugrabili priliku da ih put odvede u Beograd.

Postojao je u tome samo jedan problem: niti su svi mogli ili hteli, a još manje uspeli u tome da zaista postanu Beograđani.

 

Nastaviće se...